Милош Лалатовић: Познати странац

0
Ево, још једном добро да оперем руке. Ово ће данас бити тачно седамдесети пут. Радим за врло захтјевну фирму. Посао обављам преко компјутера од...

Чедна Радиновић Лукић: Мислима ти појим

0
Осећам, сетиш ме се, низ тело проструји тај јасан знак, тад мисли се умире, а, преко усана уздах, јак. Свака ноћ, за песника је оснажења пуна, не дај...

Борис Косовић: ЧОПОР

0
О, утопљени заувек ми дане, У поноћ, вриском поспалих телеса; Што увојке ти међ’ оболеле сам Накосио да сабласт не уганем... Зло је моја савест и тамница ми Мисли...

Јелена Асенов: Воћка трула

0
Кржљава тела родних крајева наших, оскудно обучена, огрубелих чула. Бесплодна земља сада вас страши, вечно чекање поста воћка трула. Чезнуће је ваше бољка неумитна одкад је топлина у недоглед...

Писмо Умберта Ека унуку: ДРАГИ МОЈ, УСKОРО ЋЕШ ПОСТАТИ ИДИОТ

0
Еко је помно пратио и луцидно анализирао савремену културу, комуникације, универзум информација и информациону естетику, што се осликава и у писму његовом унуку: " Еко је...

Чедна Радиновић Лукић: Тих седам корака

0
Нота нестрпљивости, нелагоде, стидљиво, израмљеним покретима руку, исказујем ти љубав, волим те. Потребна су ми оваква јутра, изникла из влажних вечерњих измаглица, доминантношћу јединствених емоција,...

Јадранка Бежановић Совиљ: Скупљач старих ствари

0
Господо драга, ево мене, купујем старо гвожђе ваших истрошених живота, намештам изломљене кости ваших несигурних породица, скупљам акумулаторе начетих срца и повољно плаћам нездраве емулгаторе убијених идеја прошлости !!! Господо драга, поправљам...

Срећко Алексић: Кандило

0
По сву ноћ Згасне светло У пећини монаха. То рука праведника Носи своје кандило. Над стеном испосника Низ стрме литице - Молим свеца да ми тајну открије. Са осмехом на лицу Поруку сам...

Нада Матовић: КО ВОДА

0
Лет си ми била по леђима, лакирала усне умјесто ноктију, пљуjући у шаку ко необична птичурина. По ребрима мојим тражила си боју своје пјесме, ко да вода новина...

Наташа Ђолић: Угашена светла, осветљени људи

0
Прозирна је силуета што узаном стазом у врлети разума се лагано и сигурно пење. Тражи се зрак да осветли мрак, једна неначета зора, да покупи здробљено поверење, расуто по калдрми измећу страхом обрушених руина. Клопара...

ИЗДВАЈАМО