Култура

Кревет ми пун твоје косе и Кратких длака олакшања – Цртам твоје груди Очима по плафону Закивам их глоговим ексерима Да се не повампире Нека тамо висе Као јапанске јабуке Тражим смисао преваре у Црној замишљеној тачки Почетком заборава Који ми бјежи Испред пијаних очију Проклето сам Залијепљен...

Грабљиво доба, грабљиви људи, грабљиво живљење. Сви журе, јуре, хитају, чекају, надају се. Пропадају планови, губе се богатства, нестаје здравље, одлазе пријатељи, губи се сврха. И све то због помаме за страшћу и слашћу, богатству, иметку,...

Мисли моје, буне се, с пута скрећу, неразумљив разлог, непотпун, веровање у привид, бледом истином представљен. Црвениш, бесом, можда стидом. Мисли мучне гурам у таму подсвести своје. Враћају се, прогоне, муче. Олуја жестока, силна, ветровима завија, злокобност проноси. Стојим, борац без сурових љубопитљивости, љубазношћу...

Кад утихну трубе са далеког севера, кад нас мимоиђе ова језа, остаћемо удаљени километрима 
са маскама на лицу, ми, вечити супарници без иједног испаљеног метка. Неки људи носе пораз на лицу, уместо осмеха, и свака бора
невидљива постаје жиг и опомена. И када...

На полицама бесмисла стоје шарене тегле добро укуване наде и животне радости. Ту су све боје пролећа, лета и јесени. Злати се слатко од снова са пуно лимунових колутова. Из легендарног народног кувара испадају давно испресоване...

Нашле су ме. Ја их нисам тражио. Пропланак је подне око ког је смрт. Човек и песма су поља лажи! О, како заудара призор тај раздрт. Кад их повијаху беху дражи од још не прогледалих, чији сам шегрт. Заборавио мирисе...

Ујутру се пробудим и боле ме крила Кула је некада била бела, сада је сива Била сам на Косову и видела црне птице Увече се скупљају у свим крошњама главне улице Као да су војска Југовићке мајке Као да...

Ситни налети празнине, мрзли листови зимске руже, даху студени у слутњи иња – задржите ме. На овој кори, у овом кораку. (На овој кори, испуцалој од мојих ногу, у овом кораку, отежалом од жалости.) Kћери свијена у јату Господњем, Kо, можда, на мојим...

Неко чека те. Мени милој дођи! Обавићу руке око око струка твог. Косу окитити цвећем. Миловати нежним прстима. Знаш ли? Дани блаженства... На тугу своде се. Давно оде. Има ли у те жали? Чекам те крај тарабе. Од киша оронула је. Те кише...Сузе су моје. Моја туга слама...

Јуче сам поново После толико времена, ваљда случајно, Прошао поред твог прозора Испод којег ми је Весело притрчао Један малени, шарени, пас И лизнуо ципелу.. И у трену сам опет имао Седамнаест година Поново, као некад Прокапа стреха под снијегом Запуцкета бубњара Затрепта свјетло од свијеће на...