Пишем Те у хиљаду слика,
хартија бледи.
Пишем о нама
у ропцу прошлости
о успоменама
мислећи да вреди.
Ал’ ко Те није упознао,
у кући пуној мрака седи
и не види
како сâм у себе тоне,
без темеља.
Пишем
да ми опростиш
бесомучне узлете,
једноличне погледе,
и даље не схватајући
да у ономе што пишем
изгара нешто Твоје,
нешто моје плаче.
Делим се
напола, на двоје.
И што костију је више,
мене је све мање.
Све немање овога света
вришти из песама
у којима су пали,
осећам јаче,
честити и храбри.
А генерали мали
палицама диригују
бранећи Теби,
бранећи нама
спојеве речи
у којима се чују
истине на ветру.
Пишем те
у световима где пребивам сама;
јер ко Те није упознао
у зидовима Храма,
не види
себе у Теби
и у шумама
густим од танушних грана.
Пишем,
а слаба ми је рука,
загађено око;
осећам под ребрима,
у ко(мо)рама дубоко
да сам ти драга
и да ћеш ме ослободити
и крајцара и врага.
Пишем
сачињена од хлеба и вина.
Одликаши ме сахрањују
делећи небо
простим б(р)ојевима.
Тебе се не боје,
већ у имена туђа
дељу своје.
А у мени дух,
усталасан, врео
крвљу збори
да је Живот Вечни
моје старање
и закон.
Све стварање и преливање
само је део
Целог
из ког се будим,
према ком путујем
под теретом Тела.
Пишем Ти
у бајкама и сновима
о нама
о томе
каква сам некад била.
Пишем и кад не бих смела
дахом и палцем
о Тајнама
о свему
што сам заборавила.
Александра Ђорђевић
