Култура

Верица и Петар живе на истом спрату зграде од црвене опеке. Тачније стан до стана.  Преко пута њих живи пензионер деда Стева коме свакога јутра купују хлеб, односно свако  друго јер је наизменично, један...

Морам! Због тога што си копиле! Ја... Ја не могу...Не сме да буде! Цркла дабогда! Плачи! Нек студен жиле ти смрзне где су пробиле! Други те нису желели, кћери! Други! Умукни! О, само скапај! Урлај! Док не поцрниш се дери! Шта...

На малој клупи у једном омаленом парку Тамо, може бити у центру Москве, Париза, Лондона или Берлина; Можда Токија или Вашингтона Почиње ова пјесма, или поема. Тамо су два другара сјећања враћала На неке људе само њима знане. Ми те људе...

Ја сам одлично А тело је крхко Птице имају облик Крста кад рашире Крила Гледала сам како прекривају Небо изнад трга и све жице и кровове Не слутиш шта су док не полете А ми А ми Где смо Вољени

Изводи из докторске тезе Иоана Бутеануа одбрањене на Универзитету у Клужу Ова теза је осмишљена да буде монографски опис филмова о преживљавању анализираних из перспективе хришћанске антропологије како је чува и развија традиција Православне Цркве. Мислим...

Приче без краја, пауза, попустљива, без памћења, успомена пуна, хладна, врела, топла, ја. Крива кроз пропитивања, невина без пропитивања, крива, јер сам пала, крива упркос, ослобођена. Уздржана, насмејана, плакала због пред без, хулећиви говори, хулећи прећуткују, не говорим, не ћутим, молим ти се ! Маштовита,...

Кревет ми пун твоје косе и Кратких длака олакшања – Цртам твоје груди Очима по плафону Закивам их глоговим ексерима Да се не повампире Нека тамо висе Као јапанске јабуке Тражим смисао преваре у Црној замишљеној тачки Почетком заборава Који ми бјежи Испред пијаних очију Проклето сам Залијепљен...

Грабљиво доба, грабљиви људи, грабљиво живљење. Сви журе, јуре, хитају, чекају, надају се. Пропадају планови, губе се богатства, нестаје здравље, одлазе пријатељи, губи се сврха. И све то због помаме за страшћу и слашћу, богатству, иметку,...

Мисли моје, буне се, с пута скрећу, неразумљив разлог, непотпун, веровање у привид, бледом истином представљен. Црвениш, бесом, можда стидом. Мисли мучне гурам у таму подсвести своје. Враћају се, прогоне, муче. Олуја жестока, силна, ветровима завија, злокобност проноси. Стојим, борац без сурових љубопитљивости, љубазношћу...

Кад утихну трубе са далеког севера, кад нас мимоиђе ова језа, остаћемо удаљени километрима 
са маскама на лицу, ми, вечити супарници без иједног испаљеног метка. Неки људи носе пораз на лицу, уместо осмеха, и свака бора
невидљива постаје жиг и опомена. И када...