„НЕ РАТ, РАТ, НЕ РАТ“ викао је професор Ликовне академије Драган Лубарда са раширеним рукама. На врховима кажипрста држао је две пивске флаше. Професор је био мршав и ситан. Прсти су му били дугачки и танки. Улазили су у грлиће флаша. Имао је развучен и дуг црн џемпер на раскопчавање. Коса и брада рашчупане дуге седе. Брада му је би8ла до седмог ребра дуга. Истрчао је на улицу испред „Бранковине“ и зауставио саобраћај. Возачи аута узалудно су трубели. После га је одвела милиција. У затвору је одбио да се купа.
„Ви сте ме овде довели зато што сам прљав. Зашто да се купам“
„НЕ РАТ, НЕ РАТ“ викао је омиљени професор чија су предавања вечерњег акта посећивали и они који нису ликовну академију студирали. И студенти других година. У затвору је цртао лица робијаша.
Имао их је пун блок. Држао је тај блок замотан у крпе испод ормара. Једном ми га је показао. Били су то записи из „Мртвог дома“. Блок после његове смрти није пронађен. А сви су мислили да је одавно престао да црта. Као ни његов „Чаробни брег“ Блок са лицима туберкулозних док се лечио у планинама изнад Сокобање. Пре тога је штрајковао. Био је то штрајк у којем је једино он учествовао. Држао је предавања али је одбијао да прима плату. Од глади и пића добио је туберкулозу.
И тај блок је нестао.
„Не рат, не рат!“ викао је Драган Лубарда.
Из села Сијерка, крај Сокоца ,са Романије. Соколац су звали Изгор. Много пута је горео. Сећао се Професор рата и Францетићевих дивизија. Свега се сећао професор.
„Црта, то је кад мој отац на Романији откује косу, па онда палцем гледајући према сунцу превуче поред оштрице“
Хтели су да га избаце са академије. Увредио је принцезу уваженог друга коју су уписали на академију да би јуе лакше удали за дипломату од каријере. Касније концептуалисту, заговорника НАТО-арта како је концептуалце звао покојни Шобајић.
Рекао јој је на предавању да би најболје било да се свуче и пред огледалом нацрта своје међуножје.
Што је уваженог друга из комитета погодило јер је принцеза дошла кући уплакана.
Тражио је да га одмах удаље.
Јуродив је био Професор!
Покојни Шоле Боксер повукао је за браду чувеног мафијаша и кума Даду Цровића. Мислећи да је то Драган Лубарда.
И никад више никог није повукао. Јер и Дада је био онижи. Јер и Дада је имао дугу и седу косу и браду.
Из опљачкане и заузете Приштине из стана Даринке Јеврић песникиње која није хтела да оде
( „Зар је моја глава скупља од главе монахиње из Девича говорила је), из града из којег су прогнани Срби, свакога дана звали смо Професора.
Направили смо дописну ликовну академију.
„Цртајте сатове. И сваки нек буде навијен на подне. Реците им да су лепи“ подучавао је у бескрајним разговорима.
„Не рат, не рат“ викао је разбарушене седе косе и браде са пивским флашама на прстима заустављајући саобраћај Професор.
Сваке ноћи арнаути су лупали на врата. Разбијали их. Једина одбрана су нам биле поређане цигле у ходнику и греда на вратима коју је уградио Кфор. У суседном празном стану из којег су прогнани Срби на зиду изнад радног стола дечјим рукописом, поред распореда часова стоји исписана порука. Теодорина. Теодора више не станује овде. Не знам колико је година имала Теодора.
„Не смем да изађем у ходник.
Не сме да ми падне на памет да отворим врта. Не смем да трчим за мамом кад хоће да отвори врта. Морам да слушам мајку. Морам да слушам Мају.“И анекс великим словима:
НИЈЕ МОЈА БРИГА, ЗВОНИ ЛИ ЗВОНО НА ВРАТИМА ИЛИ НЕ!
Подне је.
Ево ме на Брезовици. На Косову. Некада српској планини. Ту су многи Срби имали викедице. Планина је покривена снегом. Ишао сам у Штрпце па ме је пут тамо одвео. Преко пута хотела је кафана. Стакла нису затамњена. Напротив.
Година 2001.
Кафана је пуна војника Кфора. Газда кафане са белом капом на глави задовољно трља руке. Код Арнаута газде мора да се ради. Око шипке игра гола Украјинка.
Подне је.
А Зеленски курцем свира по диркама од клавира.
literaryworkshopkordun
Жив ли си , Небојша!?!?