Ко чува свет од нуклеарног Армагедона

О нуклеарном оружју, сведочењима преживелих, необичним догађајима у војним постројењима и библијским записима о Божјим интервенцијама у људској историји.

Намио Сакамото имао је петнаест година када је 9. августа 1945. године у Нагасакију седео у задњем делу камиона испред фабрике Mitsubishi Electric. Чекао је наставника са групом школских другова̂. У једном тренутку небо је обасјао блесак који је, према његовом каснијем сведочењу, био далеко јачи од летњег сунца. Истовремено је наишао врели налет ваздуха. Изнад њега се појавио огроман бели облак који је заклонио Сунце, а испод облака су се видели пожари. [1]

Сакамо је успео да се склони испод камиона, а затим у склониште. Када су се после неколико сати упутили према дому у коме су боравили, путеви су били блокирани рушевинама. Коначно су стигли до смештаја у насељу Широјама. Зграда је била потпуно уништена. Следећег јутра извлачили су тела школских другова̂ испод срушеног крова. Тела су полагали на простирке, припремали ломаче од дрвеног отпада и палили ватру. Сакамо је касније описао како су стајали и гледали како у пламену нестају тела њихових пријатеља и старијих људи.

У Хирошими је осмогодишња Кеико Огура била око 2,4 километра северно од места експлозије. Била је на улици када је град обасјао заслепљујући блесак, а ударни талас је оборио на земљу. Кровови суседних кућа одмах су се запалили. Убрзо је почела да пада такозвана црна киша. Сиве, лепљиве капи остављале су трагове по зидовима и одећи. [2]

Њен старији брат вратио се кући са опекотинама на лицу и рукама. Рекао је да је Хирошима море ватре. Са оближњег узвишења Кеико је видела колоне људи који су бежали из града. Одећа им је висила у крпама, лица су им била поцрнела, коса спаљена, а кожа се код неких одвајала и висила са прстију.

Једна повређена жена ухватила ју је за глежањ и тражила воду. Кеико је отрчала кући, захватила воду из бунара и донела је људима који су лежали поред пута. Неки су после пијења воде убрзо умрли. Девојчица је годинама носила осећај кривице, уверена да је својим поступком погоршала њихово стање. Њено сведочење, наравно, не доказује да је вода изазвала смрт. Људи које је затекла већ су били тешко повређени, многи на ивици живота. Али говори о томе у каквом су стању били људи који су покушавали да напусте град.

У Хирошими и Нагасакију остале су и слике које делују готово нестварно.

На каменим степеницама некадашње филијале банке Сумитомо у Хирошими сачувана је тамна људска силуета. Степенице су биле око 260 метара од места изнад кога је бомба експлодирала. Према објашњењу Меморијалног музеја мира у Хирошими, човек је седео на степеницама чекајући да се банка отвори. Топлотни блесак променио је боју изложеног камена, који је постао светлији. Део испод човека остао је таман јер га је његово тело заклонило од непосредног топлотног зрачења. Музеј сматра да је човек највероватније погинуо од тешких опекотина̂. Његов идентитет није утврђен. [3]

У Нагасакију је сачувана силуета војника и мердевина на зиду некадашњег војног објекта, око 4,4 километра од хипоцентра. Топлотни блесак скинуо је црни катрански премаз са делова зида који су били непосредно изложени. Делови заклоњени телом војника и мердевинама задржали су првобитну боју. Тако су на зиду остали њихови обриси. [4]

То нису остаци тела утиснути у камен, нити су људи буквално испарили остављајући сенке. Реч је о разлици између изложених и заклоњених површина. Али призор је довољно потресан и без легенди. На степеницама у Хирошими неко је седео и чекао да се отвори банка. У Нагасакију је неко стајао поред мердевина.

Неколико секунди касније, њихова присутност остала је забележена на камену и зиду.

У Хирошими је атомска бомба експлодирала 6. августа 1945. у 8 часова и 15 минута, око 600 метара изнад града. Ватрена кугла која се формирала после експлозије горела је попут малог Сунца. Температура у њеном средишту прелазила је милион степени Целзијуса, а за једну секунду достигла је полупречник већи од 200 метара. Температура површине тла у близини хипоцентра достигла је између 3.000 и 4.000 степени. Топлотно зрачење деловало је снажно око три секунде, почевши 0,2 секунде после детонације. Људи су задобијали тешке опекотине и на удаљености до 3,5 километара. [5]

То је била једна бомба.

Трећи светски рат не мора да буде Армагедон у дословном, библијском смислу да би представљао крај цивилизације какву познајемо. Нуклеарни рат не мора да убије сваког човека директном радијацијом. Довољно је да уништи највеће индустријске и пољопривредне центре, поремети климу, оштети енергетску инфраструктуру, прекине ланце снабдевања и производњу хране. Човек може да преживи нуклеарну експлозију на другом крају планете, а да неколико месеци касније нема шта да једе, нема лекове, нема струју и нема функционалну државу.

Истраживање објављено 2022. године у научном часопису Nature Food, под насловом „Global food insecurity and famine from reduced crop, marine fishery and livestock production due to climate disruption from nuclear war soot injection“, бавило се управо тим последицама. Међу ауторима су Лили Сја, Алан Робок, Ким Шерер, Шерил Харисон, Бенџамин Леон Бодирски, Изабел Вајндл, Јонас Јегермајр, Чарлс Бардин, Овен Тун и Рајан Хенеган. [6]

У моделованом сценарију великог нуклеарног сукоба Сједињених Држава и Русије, аутори процењују да би последична глад могла да однесе више од пет милијарди живота. Та процена односи се на последице климатских поремећаја и пада производње хране, а не на непосредне жртве експлозија. Модел полази од сценарија који подразумева велику количину чађи у стратосфери, смањење сунчевог зрачења и нагли пад производње основних пољопривредних култура. У најтежем разматраном случају, глобална производња калорија из усева опала би око 90 одсто три до четири године после рата.

То није предвиђање будућности, нити тврдња да је могуће унапред знати тачан број жртава. То је научни модел могућих последица. Али довољно говори о томе колико је танка граница између технолошког напретка и сопственог уништења.

Човек је створио оружје којим може да угрози готово све што је вековима градио.

Ипак, постоји једна димензија ове приче о којој се ретко говори. Док се нуклеарне силе надмећу у развоју оружја, одржавању борбене готовости и усавршавању система за рано упозоравање, унутар њихових војних структура присутна је и духовна служба. Истовремено постоје сведочења о необичним појавама у близини нуклеарних постројења̂ и документовани технички поремећаји који су привукли пажњу војних истражитеља.

Да ли су то само случајности, технички кварови и погрешна тумачења? Или је могуће да постоји и димензија стварности коју не можемо да обухватимо искључиво техничким објашњењима?

Пре него што покушамо да одговоримо, ваља погледати шта се заиста догодило. И још важније, шта је од тога заиста документовано.

Споразум који помиње неидентификоване објекте

Дана 30. септембра 1971. године, Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез потписали су споразум под називом Measures to Reduce the Risk of Outbreak of Nuclear War. Документ је регистрован у Уједињеним нацијама, а његов трећи члан заслужује посебну пажњу. [7]

У њему се две стране обавезују да се међусобно одмах обавесте у случају да системи за рано упозоравање на ракетни напад открију неидентификоване објекте, као и у случају знакова ометања тих система или припадајућих комуникационих постројења̂, уколико би такви догађаји могли да створе ризик од избијања нуклеарног рата.

Овде је важно разумети контекст. Две највеће нуклеарне силе биле су свесне да погрешна идентификација објекта, неисправан сигнал или прекид комуникације могу да доведу до катастрофалне одлуке.

Зато су у споразум унеле и обавезу међусобног обавештавања о неидентификованим објектима и ометању система. Није реч о документу који говори о анђелима, натприродним појавама или духовним узроцима. То је међудржавни споразум о спречавању нуклеарног сукоба.

Али са̂ма чињеница да су неидентификовани објекти и ометање система за рано упозоравање изричито поменути показује колико су обе стране озбиљно схватале опасност од непознатог у нуклеарном командном систему.

Десет америчких лансирних објеката који су изгубили борбену готовост

Један од најпознатијих случајева догодио се 16. марта 1967. године у америчкој ваздухопловној бази Малмстром у Монтани.

У ракетном комплексу Echo Flight, десет лансирних објеката̂ са интерконтиненталним ракетама Minuteman готово истовремено је прешло у стање које је војна документација означила као „No-Go“.

То нису биле пробне ракете. Биле су део америчког нуклеарног арсенала, смештене у подземним силосима и одржаване у оперативној готовости за случај да стигне наређење за употребу.

Декласификована историја 341. стратешког ракетног крила наводи да су 16. марта у 8.45 свих десет лансирних објеката̂ у Echo Flight-у изгубили стратешку готовост. На системима за пријављивање стања појавиле су се индикације „No-Go“ на каналима 9 и 12. Убрзо су прикупљени подаци из система за вођење и контролу, после чега су свих десет објеката враћени у стратешку готовост без замене опреме на самим лансирним локацијама. [8]

Инжењерска истрага није пронашла једноставно објашњење. Подаци су указивали да се системи за вођење и контролу нису сами пребацили у стање „No-Go“. Истраживачи су посебно испитивали логичке склопове који су могли да произведу такву индикацију. Током испитивања у компанији Boeing, кратак електрични импулс од 30 микросекунди успео је да изазове исту врсту отказа у седам од десет покушаја̂.

То је био начин да се квар технички репродукује, али није било доказ да се управо такав импулс догодио 16. марта 1967. године. У једном тренутку истраге разматран је и електромагнетни импулс или електрични шум као могући узрок. Разматрана је чак и могућност да је квар трансформатора у близини ракетног комплекса створио нежељене струје и импулсе у заштитним кабловима. Коначан узрок није утврђен.

Овај део документације важан је и због каснијих прича о неидентификованим летећим објектима. Војна историја 341. крила наводи да су гласине о НЛО-има у близини Echo Flight-а у време квара проверене и одбачене. У извештају се каже да временске прилике нису имале улогу у инциденту и да провере нису потврдиле необичну активност у близини комплекса у време отказа.

Зато не би било поштено овај конкретан квар представити као доказ да је неки непознати објекат онеспособио десет нуклеарних ракета̂. Догађај је документован, техничка истрага је постојала, али узрок није коначно утврђен. Тврдња о НЛО-у није потврђена оригиналном војном историјом.

Случај Малмстром је важан и без сензационалног тумачења. Показује да је један технички поремећај могао готово истовремено да промени статус целог ракетног лета.

Пентагон је интервјуисао пет бивших припадника ваздухопловства

У фебруару 2024. године америчко Министарство одбране објавило је први том извештаја Канцеларије за решавање аномалних појава, познате као AARO.

У извештају је посебан део посвећен историјским пријавама необичних појава у близини америчких нуклеарних постројења̂.

AARO је интервјуисао пет бивших припадника америчког ваздухопловства који су служили у или око ракетних постројења у базама Малмстром, Елсворт, Ванденберг и Мајнот, у периоду од 1966. до 1977. године. [9]

Ово је податак који треба тачно читати. Извештај не каже да је пет војника присуствовало једном истом догађају. Не каже ни да су сви видели исту појаву. Неки су говорили о виђењима неидентификованих објеката̂ у близини силоса̂, док су други пријављивали наводне поремећаје у раду ракетних командних објеката. У исказима се помињу прекиди рада командних центара̂ и потпуни губици електричног напајања.

Извештај помиње и посебну тврдњу једног интервјуисаног лица и сниматеља америчког ваздухопловства, који су наводно посматрали и снимили неидентификовани објекат како уништава ракету са пробном бојевом главом током лета.

AARO је навео да истражује америчке и потенцијалне активности противничких држава повезане са овим догађајима, укључујући програме за испитивање одбрамбених балистичких способности. У истом извештају пише да је канцеларија истражила већину тврдњи и да је у већини случајева успела да пронађе компаније, људе и програме који су поменути у интервјуима. За нерешене тврдње најављена је посебна обрада у другом тому.

То значи да је Пентагон потврдио да су таква сведочења постојала и да их је институционално разматрао. Није потврдио да су неидентификовани објекти онеспособљавали нуклеарне системе.

Између војника који пријави необичан догађај и установе која потврди његов узрок постоји читав низ корака. AARO је у овом случају документовао сведочења и истраживање, а не коначно објашњење свих појава.

Совјетски случај из 1982. године

Сличан догађај пријављен је 4. октобра 1982. године у области Билокоровичи, у тадашњој Украјинској ССР.

Припадници совјетске 50. ракетне дивизије, чланови њихових породица̂ и локални становници пријавили су необичне светлосне појаве на небу. Према касније објављеним исказима, током истог периода на командном месту дивизије спонтано су се осветлили индикатори на аутоматизованој командној табли, без непосредне интервенције дежурног особља. Сигнализација је престала после неколико десетина секунди. [10]

У једном од објављених превода исказа, официр задужен за комуникације навео је да су се индикатори самостално осветлили и да приликом накнадне провере уређаја нису пронађени видљиви кварови. Он је претпоставио да је узрок могао бити снажан импулс у напајању апаратуре.

Касније медијске верзије отишле су много даље. Помињало се да су се активирали индикатори који су значили припрему ракета̂ за лансирање и да је дивизија накратко изгубила контролу над нуклеарним оружјем. Међутим, таква интерпретација није потврђена јавно доступним техничким налазом.

Постоји и проблем са самим изворима. Пуковник Борис Соколов је у телевизијском извештају ABC News-а 1994. године говорио о индикаторима који су, према његовом опису, указивали на припрему ракета̂ за лансирање. У каснијем раду који је објавио са Јуријем Платовом 2000. године, исти догађај је описан другачије. Аутори су светлосне појаве објаснили могућим виђењем падобранских светлећих бомби коришћених на војној вежби далеко северније, у Белоруској Полесји, док су поремећај на командној табли сматрали техничким кваром који се временски поклопио са појавом на небу. [11]

Део документације који су касније објављивали истраживачи састоји се од неколико писаних исказа. Нема комплетног оригиналног истражног досијеа са коначним техничким налазом комисије. Постоје и неслагања у каснијим описима времена и појединих детаља.

Зато је највише што можемо поуздано да кажемо следеће: у совјетској ракетној дивизији пријављено је самостално осветљавање индикатора, у исто време када су војници и цивили пријављивали необичне светлосне појаве. Није доказано да су ракете биле спремне за лансирање, нити да је дошло до покретања секвенце лансирања. Узрочна веза између светлосних појава и техничког поремећаја није утврђена.

То није случај који треба одбацити зато што је необичан. Али није ни случај који треба претворити у доказ да је неко спречио нуклеарни напад.

Када је рачунар приказао почетак нуклеарног рата

Нуклеарна историја бележи и неколико случајева у којима су амерички и совјетски системи раног упозоравања приказивали непостојећи напад.

Дана 9. новембра 1979. године, у америчком систему NORAD грешком је активирана симулација совјетског ракетног напада. Подаци са пробног сценарија доспели су у оперативни систем у командном центру у планини Шајен, где су обрађени као стварни подаци. Упозорење је приказано на конзолама и прослеђено националним командним центрима. Према званичној историји NORAD-а, око осам минута је прошло од појаве података до процене да стратешки напад није у току. [12]

У јуну 1980. године слични инциденти су се поновили. Амерички систем приказивао је лажне индикације о ракетном нападу, а посаде стратешких бомбардера биле су стављене у стање приправности.

Накнадна истрага указала је на повремени отказ електронске компоненте у уређају за пренос података. У меморандуму министра одбране Харолда Брауна председнику Џимију Картеру од 2. јула 1980. године наведено је да је NORAD као узрок лажних података означио неисправно интегрисано микроколо чија је цена била 46 центи. Компонента је повремено производила лажне податке о ракетном нападу, мада истражитељи нису успели да понове квар у сваком испитивању. [13]

Јефтина компонента, скупа грешка.

Још један познат случај догодио се 26. септембра 1983. године у Совјетском Савезу.

Потпуковник Станислав Петров био је дежурни официр у центру за надзор сателитског системâ раног упозоравања. Систем је регистровао америчко лансирање интерконтиненталне ракете, а затим још четири ракетна лансирања.

Петров је проценио да је реч о лажној узбуни. Није пријавио напад као потврђену чињеницу, иако у том тренутку није могао да зна са потпуном сигурношћу да је систем погрешио.

Каснија истрага указала је на оптичку грешку сателитског система. Специфичан положај Сунца, сателита и високих облака довео је до тога да систем погрешно протумачи рефлексију светлости као инфрацрвени потпис ракетног мотора. [14]

Дана 25. јануара 1995. године руски системи раног упозоравања регистровали су норвешку научну ракету Black Brant XII. Лансирана је ради истраживања поларне светлости, али су њена путања и радарски одраз у почетној фази лета подсећали на америчку балистичку ракету лансирану са подморнице.

Руско војно руководство проследило је упозорење државном врху. Борис Јељцин је наредног дана јавно рекао да је први пут употребио свој нуклеарни командни кофер и да је ступио у везу са министром одбране и војним командантима како би пратили путању објекта. [15]

Око тачног редоследа активирања командног система и начина на који је Јељцин користио кофер постоје различити извештаји. Истраживачи из Chatham House-а наводе да је и данас тешко утврдити шта се тачно догодило, јер је доступна званична документација оскудна. Постоји и верзија да је ракета већ била препозната као безопасна када је упозорење стигло до председника. Истраживач нуклеарних система Павел Подвиг управо то истиче: инцидент није значио да је нуклеарни напад био на прагу покретања. Није дошло до наређења за лансирање. [15]

У свим овим случајевима постоје познати технички или оперативни механизми који објашњавају погрешна упозорења. Они нису доказ натприродног деловања.

Али показују колико је нуклеарни систем осетљив и колико мало времена понекад остаје човеку да донесе одлуку од које може зависити судбина милиона људи. Није потребан непријатељски напад. Понекад је довољна грешка у подацима, лоше протумачен сигнал или погрешна процена човека који седи испред конзоле.

Молитва унутар нуклеарног арсенала

Постоји још један детаљ који се ретко помиње у разговорима о нуклеарном оружју.

И Русија и Сједињене Државе имају војне свештенике који долазе у непосредан контакт са припадницима нуклеарних снага. Начин на који је та служба организована није исти, али њено присуство у обе војске говори нешто о месту вере у институцијама које управљају најразорнијим оружјем у људској историји.

У Русији је веза између Православне цркве и нуклеарног комплекса посебно видљива. Забележени су благослови нуклеарних подморница̂, ракетних система и стратешких бомбардера, као и присуство свештеника у војним објектима и на подморницама.

Политиколог Дмитриј Адамски у књизи Russian Nuclear Orthodoxy: Religion, Politics, and Strategy из 2019. године детаљно је истражио однос Руске православне цркве, војске и нуклеарног комплекса. Његова студија није само опис појединачних церемонија. Она анализира начин на који су се после распада Совјетског Савеза приближавали државни, војни и црквени интереси, као и улогу православног идентитета у руском стратешком мишљењу. [16]

Овде је важно додати и једну мање познату чињеницу. Међусаборско присуство Руске православне цркве објавило је 2020. године нацрт документа у коме се предлаже да се благосиљање оружја, посебно оружја за масовно уништење, искључи из пастирске праксе. У тексту се прави разлика између благосиљања оружја и молитве за војника који одлази на службу. То је био предлог упућен на расправу, а не доказ да је цела пракса у једном тренутку званично и коначно укинута. [17]

Слична, мада другачије организована духовна служба постоји и у америчким нуклеарним снагама.

У бази Малмстром капетан Дебора Хјули, војни свештеник 341. ракетног крила, обилазила је ракетне дежурне објекте. У званичном извештају америчког ваздухопловства из марта 2017. године наведено је да је циљ капеланске службе био да свих петнаест објеката̂ посети најмање једном месечно. Хјули је проводила једну ноћ месечно у другом објекту како би разговарала са припадницима посаде, пружила им подршку и помогла им да се не осећају одвојено од остатка базе. [18]

Ово није било освештавање ракета. Била је то духовна и пастирска служба људима који раде у систему стратешког одвраћања.

Америчка морнарица има војне свештенике који учествују и у церемонијама посада нуклеарних подморница̂. Један такав пример забележен је 18. децембра 2015. године, када је морнарички свештеник, поручник Марк Кук, изговорио завршну молитву на церемонији смене команданта посаде Gold подморнице USS Nevada, нуклеарне подморнице класе Ohio. Церемонија је одржана у Музеју подморничке морнарице у Кипорту, а не на самој подморници. И овде је реч о молитви и духовној подршци посади, а не о освештавању ракета или подморнице. [19]

Постоји и старији, прилично непријатан пример. Амерички католички свештеник Џорџ Забелка служио је припадницима 509. композитне групе на острву Тинијан, јединице чије су посаде учествовале у атомском бомбардовању Јапана. У свом каснијем сведочењу говорио је да у време припрема није знао да се спрема атомско бомбардовање. Обављао је уобичајене свештеничке дужности, служио мису, исповедао и разговарао са војницима. После рата развио је дубоку духовну кризу и почео да доводи у питање хришћанско оправдавање насиља. [20]

Треба разликовати његово сведочење од сведочења протестантског свештеника Вилијама Даунија, који је такође служио у 509. групи. Дауни је био свештеник који је пред полазак посаде авиона Enola Gay изговорио молитву. За разлику од Забелке, касније је бранио моралну оправданост употребе атомске бомбе. [21]

Ови примери нису истоветни. Благосиљање нуклеарног система није исто што и духовна подршка војнику који дежура у командном центру. А присуство свештеника у војној јединици не значи аутоматски одобравање употребе оружја.

Ипак, постоји нешто што их повезује.

Човек који управља оружјем способним да уништи читав град и даље тражи молитву, благослов и духовну подршку. Ни најсавременија технологија није уклонила потребу за вером.

За хришћанина се тиме отвара и дубље питање: ако човек верује да Бог делује у свету, зашто би унапред искључио могућност Његовог деловања у тренутку када се људска цивилизација нађе пред самоуништењем?

Божје интервенције у историји

Свето писмо не представља духовни свет као апстрактну стварност одвојену од људске историје.

У њему се више пута описују Божје интервенције које имају непосредне последице по материјални свет и људске животе.

Потоп је један од најпознатијих старозаветних догађаја. У библијском опису, Бог не делује само на нивоу људске свести или моралног преображаја. Догађај је представљен као Божји суд који се одвија у физичком свету и има последице по читаво живо створење.

Слично је и са уништењем Содома и Гоморе. У Постању се описује пропаст градова огњем и сумпором, као последица Божјег суда.

Посебно је занимљив догађај описан у Другој књизи о царевима, 19. глава, 35. стих. У Синодском преводу стоји:

„И исту ноћ анђео Господњи изиде и поби у околу Асирском сто и осамдесет и пет тисућа; и кад усташе ујутру, а то све сами мртваци.“

Овде је реч о библијском опису сукоба асирског цара Сенахирима и Јерусалима. Текст описује како је анђео Господњи уништио велики део асирске војске која је опседала град.

У хришћанском разумевању то није само метафора за неку унутрашњу духовну победу. Сам библијски текст говори о Божјој интервенцији са непосредним последицама у материјалном свету.

У Новом завету, приликом хапшења Исуса Христа, апостол Петар покушава да Га одбрани мачем. Христос га зауставља и изговара речи забележене у Јеванђељу по Матеју 26:53:

„Или мислиш ти да ја не могу сад умолити Оца свог да ми пошаље више од дванаест легиона анђела̂?“

Христос овде не говори о анђелима као о симболичким представама људске снаге. Говори о небеским силама које могу бити послате по вољи Оца. Али истовремено јасно показује да Његово страдање није последица немоћи да се одупре онима који су дошли да Га ухапсе. Он не користи ту могућност јер прихвата вољу Оца и пут који је пред Њим.

У Псалму 90, читамо:

„Јер ће Анђелима Својим заповедити за тебе, да те сачувају на свим путевима твојим.“

Посланица Јеврејима 1:14 описује анђеле овим речима:

„Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење?“

Ови стихови нису обећање да верујући човек никада неће страдати, нити да ће свака опасност бити отклоњена на начин који он очекује. Али сведоче о постојању духовних сила које служе по Божјој вољи и о могућности њиховог деловања у људској историји.

Библијски текст не представља духовни свет као немоћну, украсну слику која нема додира са стварним животом. Божји промисао и служба анђела у Светом писму нису одвојени од онога што се дешава људима и у материјалном свету.

Шта нам говори православно богословље о анђелима?

Једно од најважнијих дела хришћанског богословља о природи небеских бића јесте спис О небеској јерархији, приписан Дионисију Ареопагиту.

Савремена историјска наука аутора назива Псеудо-Дионисијем Ареопагитом, јер је дело настало неколико векова после апостолског доба, највероватније крајем петог или почетком шестог века. То не умањује његов огроман утицај на православно богословље. Дионисијеви списи вековима су читани и тумачени у источном хришћанству и имали су значајну улогу у формирању богословског језика о духовном свету.

Дионисије описује небеске чинове, њихов поредак и начин на који се духовна стварност открива људима. Посебно је занимљиво његово објашњење симболичког представљања бестелесних бића.

Анђели се у Светом писму и црквеној уметности понекад појављују у људском облику, са крилима, мачем, оклопом или другим видљивим обележјима.

Та представљања не треба разумети као анатомски опис духовних бића. Она припадају симболичком језику којим се невидљива стварност приближава људском разумевању. Крила, на пример, не морају да означавају физичке удове, већ брзину и начин духовног деловања. Мач може да представља силу речи, правду или суд, а не предмет који анђео носи као војник.

Свети Јован Дамаскин у делу Тачно изложење православне вере такође говори о анђелима као о разумним духовним бићима, која нису ограничена телесним својствима на начин на који су ограничени људи.

То не значи да анђели делују независно од Бога. Напротив. Њихово деловање је у потпуности повезано са Божјом вољом и промислом. У православном разумевању анђели нису самосталне силе које по сопственој одлуци преузимају управљање историјом. Бог је извор и господар сваког таквог деловања.

Зато је важно разликовати две тврдње. Једна је да православно богословље признаје постојање духовних бића и њихову могућност деловања у материјалном свету. Друга је да неки конкретан квар, сигнал или отказ нуклеарног система прогласимо анђеоском интервенцијом. Прва тврдња припада хришћанском учењу. Друга би захтевала доказе које у случајевима које смо овде описали немамо.

Зашто у Откривењу нема јасног описа атомске бомбе?

Књига Откривења Јовановог описује велике катастрофе, пожаре, поморе, уништавање биљног и животињског света, загађење вода и необичне небеске појаве.

У осмој глави, после отварања седмог печата, појављује се седам анђела са седам труба.

Када први анђео затруби, долазе град и огањ помешани са крвљу, а трећина земље, дрвећа и зелене траве бива спаљена.

Други анђео затруби и нешто налик великој горућој гори пада у море. Трећина мора постаје крв, а страда велики део живог света у водама.

Код трећег анђела велика звезда, названа Пелен, пада са неба и загађује воде. Четврти анђео изазива помрачење трећине Сунца, Месеца и звезда.

Ови описи имају снажне слике разарања природе и последица које погађају читав живи свет. Човек који данас чита ове стихове лако може да помисли на нуклеарну експлозију, пожаре, радиоактивно загађење и последице по климу.

Ипак, било би погрешно прогласити да су анђели из Откривења заправо опис нуклеарних пројектила или да је велика горућа гора сигурно атомска бомба. Апокалиптички језик има своју теолошку и симболичку структуру. Не можемо га свести на каталог савременог наоружања.

Откривење није технички приручник будућности. Оно говори о духовној стварности, Божјем суду и коначном исходу људске историје. Не мора сваки будући догађај бити описан језиком технологије која ће тек настати.

Чињеница да Јован Богослов не описује атомску бомбу не значи да Свето писмо не говори о могућности катастрофалног уништења света. Али не даје нам ни право да сваку савремену технологију накнадно упишемо у његове визије.

Да ли је могуће да постоји духовна заштита?

Вратимо се нуклеарним постројењима.

У њиховој близини забележена су сведочења о необичним светлосним појавама, прекидима рада система, неочекиваним сигналима и губитку оперативне способности ракетних постројења. У појединим случајевима постоје техничка објашњења. У другим су сведочења непотпуна, а узроци нису поуздано утврђени.

Није могуће само на основу тога тврдити да су анђели заустављали нуклеарне ракете. Нема документа који би такав закључак потврдио. Али не можемо ни доказати да духовно деловање није могло бити присутно само зато што се неки догађај може описати физичким механизмом.

Узмимо пример електромагнетног поремећаја. Техничка истрага може да утврди да је импулс стигао до електронских компоненти, да је променио стање логичког кола и изазвао отказ система. То је опис непосредног физичког механизма. Из њега се не може извести закључак о дубљем духовном смислу догађаја.

Ако хришћанин верује да духовна бића могу, по Божјем промислу, да делују у материјалном свету, онда постојање физичког механизма само по себи не искључује такву могућност. Бог не мора да заобиђе физичке законе да би деловао у свету. Духовно и материјално нису две потпуно одвојене стварности.

Али то не значи да сваки необјашњени квар треба прогласити анђеоским деловањем. Такво тумачење било би неодговорно. Потребно је сачувати разлику између онога што документи показују и онога што вера допушта као могућност.

Занимљиво је и то што су највеће нуклеарне силе задржале духовну службу унутар својих војних структура. Човек који управља оружјем способним да уништи читаве градове и даље тражи молитву и благослов. То не доказује да је нека нуклеарна катастрофа спречена духовном интервенцијом, али показује да ни унутар најтехнолошкијих система човек није престао да тражи одговор изван сопствене моћи.

Не знамо да ли је нека од необичних појава у близини ракетних постројења била последица духовног деловања. Не знамо ни да ли је у неком тренутку нуклеарна катастрофа спречена на начин који превазилази наше тренутно разумевање.

Али хришћанска вера не полази од претпоставке да је човек са̂м у свету и да је његова технологија последња реч стварности.

Свето писмо говори о Божјем промислу, анђелима и интервенцијама које су мењале ток људске историје. То су сведочанства која не можемо једноставно одбацити зато што живимо у добу радара, сателита, рачунара и нуклеарних ракета.

На степеницама у Хирошими неко је седео и чекао да се отвори банка. У Нагасакију је неко стајао поред мердевина. Данас знамо где су били. Не знамо ко су били.

Човек је направио оружје којим може да уништи цивилизацију. А питање ко и шта га чува од њега самог остаје отворено.

Извори и литература

Хирошима и Нагасаки

  1. 1. Namio Sakamoto, My Atomic Bomb Experience, сведочење објављено на сајту Министарства спољних послова Јапана: https://www.mofa.go.jp/policy/un/disarmament/arms/testimony_of_hibakusha/pdfs/1e.pdf
  1. 2. Keiko Ogura, Hiroshima As I Saw It, Peace Culture, Hiroshima Peace Culture Foundation: https://www.pcf.city.hiroshima.jp/hpcf/heiwabunka/pce067/contents/14.html
  1. 3. Hiroshima Peace Memorial Museum, Human Shadow Etched in Stone, музејска евиденција предмета 5102-0021: https://hpmm-db.jp/list/detail/?cate=artifact_en&data_id=24324&search_type=detail
  1. 4. Nagasaki Atomic Bomb Museum, Shadows Left by the Heat Rays: https://qrkaisetsu.nagasakipeace.jp/index.php?lid=2&pid=11
  1. 5. City of Hiroshima, The Realities of the Atomic Bombing: https://www.city.hiroshima.lg.jp/english/peace/1029920/1009857.html

Научна истраживања и нуклеарна документација

  1. 6. Lili Xia, Alan Robock, Kim Scherrer, Cheryl S. Harrison, Benjamin Leon Bodirsky, Isabelle Weindl, Jonas Jägermeyr, Charles G. Bardeen, Owen B. Toon и Ryan Heneghan, „Global food insecurity and famine from reduced crop, marine fishery and livestock production due to climate disruption from nuclear war soot injection“, Nature Food, 3, 586-596, 2022. DOI: https://doi.org/10.1038/s43016-022-00573-0
  1. 7. Agreement on Measures to Reduce the Risk of Outbreak of Nuclear War between the United States of America and the Union of Soviet Socialist Republics, потписан 30. септембра 1971, United Nations Treaty Series, бр. 11509: https://treaties.un.org/doc/Publication/UNTS/Volume%20807/v807.pdf
  1. 8. 341st Strategic Missile Wing History, 1967, декласификовани изводи и документација о инциденту Echo Flight, објављени после FOIA захтева: https://files.bluebookfiles.org/pdfs/1967.00%20-%20NARA%20-%20Malmstrom%20Air%20Force%20Base%20Incident%20%281967%29.pdf
  1. 9. Report on the Historical Record of U.S. Government Involvement with Unidentified Anomalous Phenomena, Volume I, All-domain Anomaly Resolution Office, Department of Defense, фебруар 2024: https://www.aaro.mil/Portals/136/PDFs/AARO_Historical_Record_Report_Volume_1_2024.pdf
  1. 10. Antonio Huneeus, „Soviet nukes and UFOs“, Open Minds, 26. јануар 2010, преводи и прикази сведочења из совјетског предмета: https://weightofevidence.org/documents/16322
  1. 11. Yu. V. Platov и B. A. Sokolov, „Изучение неопознанных летающих объектов в СССР“, Вестник Российской академии наук, 2000, бр. 6, стр. 507-515. Текст је доступан у репродукцији: https://tech.wikireading.ru/axbmcST2AQ
  1. 12. A Brief History of NORAD, Office of the Command Historian, North American Aerospace Defense Command, 2025: https://www.norad.mil/Portals/29/Documents/History/Brief%20History%20of%20NORAD/A%20Brief%20History%20of%20NORAD%202025.pdf
  1. 13. Harold Brown, Memorandum to President Jimmy Carter, „False Alerts“, 2. јул 1980, Foreign Relations of the United States, 1977-1980, Volume IV: https://history.state.gov/historicaldocuments/frus1977-80v04/d202
  1. 14. Nyla Husain, „September 1983: Soviet officer defies military protocol, averting potential nuclear war“, American Physical Society, 11. септембар 2026: https://www.aps.org/apsnews/2026/09/1983-averting-potential-nuclear-war
  1. 15. Uncertainty and Complexity in Nuclear Decision-Making, Chatham House, 2022, о инциденту са норвешком ракетом Black Brant XII: https://www.chathamhouse.org/2022/03/uncertainty-and-complexity-nuclear-decision-making/05-nuclear-decision-making-case-studies

Духовна служба у нуклеарним снагама

  1. 16. Dmitry Adamsky, Russian Nuclear Orthodoxy: Religion, Politics, and Strategy, Stanford University Press, 2019: https://www.degruyterbrill.com/document/doi/10.1515/9781503608658/html
  1. 17. Interfax, „Russian Orthodox Church could discontinue practice of blessing WMDs“, 4. фебруар 2020: https://interfax.com/newsroom/top-stories/17654/
  1. 18. Senior Airman Jaeda Tookes, „Chaplains building connections“, 341st Missile Wing Public Affairs, Malmstrom Air Force Base, 31. март 2017: https://www.malmstrom.af.mil/News/Features/Display/Article/1137568/chaplains-building-connections/
  1. 19. Amanda R. Gray, „Nevada Gold Welcomes a New Commanding Officer“, Commander, Submarine Group Nine Public Affairs, U.S. Navy, 18. децембар 2015: https://www.navy.mil/Press-Office/News-Stories/display-news/Article/2263464/nevada-gold-welcomes-a-new-commanding-officer/
  1. 20. Charles McCarthy, интервју са оцем Џорџом Забелком, „I Was Told It Was Necessary“, Sojourners, август 1980: https://waynenorthey.com/wp-content/uploads/2015/03/I-Was-Told-It-Was-Necessary-Fr.-Zabelka-on-bombing.pdf
  1. 21. William Downey’s Interview – Part 1, Atomic Heritage Foundation, усмено сведочење протестантског свештеника 509. композитне групе: https://ahf.nuclearmuseum.org/voices/oral-histories/william-downeys-interview-part-1/

Свето писмо и православно богословље

  1. 22. Свето Писмо Старога и Новога Завјета, издање Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Библијски цитати у тексту усклађени су са синодским издањем.
  1. 23. Псеудо-Дионисије Ареопагит, О небеској јерархији.
  1. 24. Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере.

Редакција Чуда

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име