Истините су речи Господње које Својим ученицима изражава у причи о Сејачу и семену. Тако је било онда, тако је и сада, свагда ће тако и бити. Реч Божија приповеда се по целоме свету, да до свагога од нас стигне на особит начин. Међутим, као што видимо, Реч Божија је за свакога иста и увек проповеда једно те исто, а то је Истина о Сину Божијем, којег је Отац послао Духом Својим Светим да спасе свет. Ипак, од нас и нашег срца (у причи – земљишта), зависи како ће та Реч бити примљена. Колико је важно да буде примљена, важно је колико је важан и живот сам, јер Речи Господње нису нека идеологија, ни нека «тек тако» наука, већ Речи Господње и Његова наука јесте сам живот, јесте спасење од смрти, јесте заједница са Господом. И зато, на нама је да припремимо наша срца да чујемо те Речи.
И дан данас, тих неколико примера које је Господ поменуо можемо препознати међу нама самима. Дакле, има оних људи који, чувши о Богу неку истину, одбацују то, не желе да чују Бога, не желе да чују то, не интересује их и они настављају да живе своје животе. Има људи који чују Реч Божију и њихово срце се загреје, чују Реч о вечном животу, чују реч о доласку Сина Божијег, о спасењу, о победи над смрћу и њихово срце заигра. Међутим, како каже Господ у причи, немају корена, и брзо их та ревност попушта.
Ово је чест случај међу нама, драга браћо и сестре, а разлог томе је што ми морамо стално да обрађујемо поље нашег срца. Морамо стално да оприсутњујемо Христа у нашем животу јер Он није насилан и Он се нама не намеће. Ми смо ти који треба да се трудимо да стално обнављамо у себи веру. Један од начина, најисправнији и најбољи начин јесте управо редовно посећивање цркве и доласци на службе, када ми примамо Диха Светога на служби, када се причешћујемо, када примамо Реч у себе, када се сабирамо заједно и ми у Име Господње, и на тај начин у себи будимо и обнављамо веру. Човек који је удаљен од Цркве дуго, који не долази на службе, за многе ствари и проблеме који га опхрвају он, у себи, просто нема снаге да пробуди веру. Морамо да се обнављамо и да изнова и поново размишљамо по питањима вере, да се кајемо, да своје срце продубљујемо, да би просто могли свакодневно да обитавамо у нашим животима у присуству Господњем.
И Свети оци, као например Свети Зосим и Свети Јаков у нашем манастиру, су се непрекидно молили Господу. Чули сте за молитву Исусову, да су је ти пустињски оци непрекидно говорили, непрестано и дан и ноћ: Господе Исусе Христе помилуј ме. То никако није било магијско мантрање већ су они желели да оприсутне Христа у свом животу и да у сваком тренутку њиховог живота они ходе и чине као да је Господ пред њима. И Господ јесте био пред њима и сада је пред свима нама ако желимо са Њим да будемо. Они су на такав начин и тим молитвеним ходом, чинили сво њихово делање и све њихове поступке. Тако су они Христа учинили посредником свих својих поступака и радњи. Такође имамо и тај пример када каже:
Семе (то јест Реч Божија) паде у трње које израсте и загуши га.
Господ тумачи да су то разноразни проблеми и бриге светске које нам не дозвољавају да се ухватимо за Реч Божију, за оно што је спасоносно и истинито, већ одвлаче нашу пажњу, наше време и наше срце. И то је такође чест случај, то можемо сви да препознамо у својим животима. Разне бриге и разни проблеми једноставно нас одвлаче и то је просто нормално, са једне стране. Али са друге стране, ми морамо да будемо свесни те опасности. А опасност је у томе да су наши животи ограничени, да је наше време за спасење ограничено, да ми не живимо у овом животу вечно. Надамо се вечном животу након смрти, и оно што у овом животу урадимо, са тиме ћемо изаћи пред Господа. Зато не смемо да дозволимо да нас некакве свакидашње бриге и проблеми који су присутни, до те мере да нас заокупе да заборавимо на Господа Живога. Морамо да се тргнемо, да схватимо и да поставимо у својим животима приоритете. Све треба у животу наравно радити, трудити се, стицати, борити се, али не смемо заборавити да је суштина живота Спасење и да јурећи за нечим, не заборавимо Господа и да нам не протекне време а ми останемо сиромашни и наше срце остане празно, да када сусретнемо једног дана Господа, немамо шта да му понудимо и прави одговор да му дамо. О томе морамо да размишљамо, зато, колико год то можда звучало страшно или тешко, а Свети оци су препоручивали да се често сећамо смрти, да се замислимо и будемо свесни да нисмо вечни без Господа и да ће смрт кад-тад доћи и да просто, на неки начин и уплашимо себе тиме, да бисмо схватили да морамо, док још имамо времена, да се трудимо, да се исправљамо и да прилазимо Господу.
Шта је у суштини та Реч Божија? Шта је то што Господ доноси? Чули смо такође, у другом једном Јеванђељу, да треба да познамо да је Господ Исус Христос Син Бога Оца и да је Он дошао да нас спасе и да је Он са нама. И да је Он спасење света и да је Он циљ и суштина нашег стварања, да је Он крај свих жеља, да је Он испуњење онога за шта је човек створен. А створен је да буде у заједници са Господом и да буде Бог по благодати. Тако да, долазимо зато на службе, окупљајмо се на један смирен начин, и колико год нам то изгледало једноставно, Господ је заиста међу нама када се окупимо заједно. Он је заиста постао човек и био један од нас, и у Име Његово, окупљени заједно, призвавши Духа Светога, ми Њега чинимо присутним и ми постајемо Тело Христово, постајемо једна заједница у Господу. Он је међу нама и то је заједница која ће победити смрт, која ће се радовати Господу у вечном животу, тако да немојмо да испустимо то. Долазимо на Службе, спремајмо се да се причешћујемо, да примамо Господа у себе, не само нас ради, него и један другог ради, јер се само као заједница спасавамо. Зато је и циљ свих заповести и највећа заповест ЉУБАВ; да волимо једни друге, јер када волимо једни друге истинском љубављу, тада смо заиста иконе нашега Бога Свете Тројице, који је заједница три личности и Који обитава у бесконачној љубави међусобној.
Тако и ми, угледајући се на Господа нашег треба да волимо једни друге. У томе је смисао живота, то је избављење, то је спасење, то је обитавање у Вечности у заједници са Господом, једних са другима у радости, без смрти, без страдања, без икаквог зла. И то ће се и десити. Зато још једном кажем да долазимо у цркве да се окупљамо јер ту је спасење. И схватите те речи озбиљно које нам је Господ упутио. Од тога зависи Спасење: од нашег учешћа у животу Христовом, од нашег доласка у цркве, од нашег давања срца Господу. То су велике и истините ствари.
