ТАЈНА ЗАПРЕТЕНОГ ОВНА
Откривајући Стари Завет бива ми јасно да приче о Адаму и Еви, Вавилонској кули, Ноју, потопу, не могу сместити ни у један историјски контекст. Тачније, потпуно је погрешно у тим причама тражим историју, јер оне до нас допиру ванвременском поуком.
Мећутим прва нејасноћа допире до мене када улазим у причу о Авраму. За разлику од осталих приповести Аврам има историјску подлогу дешавања.
Донекле ја сада себе поистовећујем са Аврамом и то оним моментом када Бог сазива Аврама да изађе из своје земље, свога завичаја, у земљу још му непознату. Тако ја могу да наслутим тај позив када сам на другој страни времена спрам Аврама постао хришћанин. То би за мене сада значило да треба да изађем из удобности овог живљења нагризлог раслабљеношћу. Излазећи из те раслабљености улазим у земљу обећану.
Прва моја препрека настаје оног момента када схатим да Бог тражи од тог истог Аврама са којим сам се поистоветио да принесе на жртву свог сина. Он га послушно везује и поставља на жртвеник. Слика приношења Исака је слика послушања.Ипак, он не приноси Исака, јер му Бог шаље овна заплетеног у грмље, а у Исаку ће се благословити сва племена на земљи.
Касније током одрастања моје вере схватих да је Исак који је увезан и постављен на жртвеник од стране Аврама, слика будућности у којој Бог приноси на жртву сина.
Али да се вратим на Аврама, где и даље ми није јасна његова одлука да жртвује сина. Међутим, почињем да наслућујем шта ми древна приповест поручује, када у време искушења, побеђујући природу, он избира узрок.
Данас читајући духовну литературу срећем се са појмом луде љубави Божије.
Та слика лудости остаје ми као неки путоказ где Аврам уместо природе изабира узрок природе. Управо тим избрањем он себе поставља на место родоначелника ове вере коју ја сада живим.
