На старим фрескама Преподобни Сисоје Велики стоји над отвореним гробом Александра Македонског. Пред њим нису војске, освојени градови и покорени народи, већ расуте кости владара пред којим је некада дрхтао познати свет. Пустињак без земаљске власти наднео се над гробом највећег освајача старог века и заплакао над пролазношћу човекове славе.
Ова представа не говори само о Александру. Његов гроб постаје огледало сваког човека који поверује да су моћ, богатство и углед нешто више од кратког задржавања на позорници овога света. Александар је освојио царства, али није могао да освоји још један дан живота. Сисоје није имао ни војску ни двор, али је борбом са сопственим страстима стекао слободу коју ниједан земаљски владар није могао да му дарује.
Хришћанство не презире људска дела, знање, државу или историјску величину. Оно само одбија да пролазном призна достојанство вечног. Пред смрћу не ишчезава вредност човекових дела, него лажна представа да је човек њихов апсолутни господар. Зато Сисоје плаче над Александровим гробом: не осуђује мртвог владара, већ оплакује заблуду живих који и даље верују да ће њихова моћ трајати дуже од њих.
Слика пустињака над костима освајача зато није средњовековна морбидност, већ трезвена поука. На крају се неће мерити колико је човек света присвојио, него колико је себе ослободио од греха. Александар је владао народима, а Сисоје самим собом. Црква нас подсећа да је ова друга победа тежа — и једина коју смрт не може да поништи.
