Теорије завере нису се појавиле с пандемијом — 52 године након слетања на Месец, људи широм планете анализирају снимке Нила Армостронга и тврде да јасно виде доказ да се све догодило у филмском студију. Њих је у савременом друштву увек било, али се чини да је у последње време ствар отишла предалеко, да их има свуда и да све више људи чврсто верује у бесмислице. Штавише, само до августа 2020. у студији објављеној у „Америчком журналу тропске медицине и хигијене“ откривено је да постоји више од 2.000 гласина и теорија завере у вези с вирусом корона, дакле свега пет месеци након што је проглашена пандемија.
„Дезинформација подстакнута гласинама, стигмом и теоријама завере може да има потенцијално озбиљне последице на појединца и заједницу ако она нађача смернице које су засноване на доказама“, упозорили су аутори ове студије.
У тренутку кад људи оклевају да се вакцинишу, што одлаже завршетак епидемије која је оковала свет, намеће се питање због чега људи уопште верују у бесмислице као што су теорије завере.
„Kад се људи осећају угрожено или ван контроле, природно је то што желе да успоставе контролу и ред у насумичност тако што ће прибећи теоријама завере“, каже др Џон Kук, коаутор књиге „Приручник о теоријама завере“.
УТВРЂЕНО ЈЕ ДА ЋЕ ДО ВЕРОВАЊА У ТЕОРИЈЕ ЗАВЕРЕ ПРЕ ДОЋИ KОД ОСОБА KОЈЕ ИМАЈУ СПЛЕТ KАРАKТЕРИСТИKА ЛИЧНОСТИ KОЈЕ СЕ У ПСИХОЛОГИЈИ НАЗИВАЈУ ШИЗОТИПИЈОМ.
И то није све: анкета чије је резултате у јуну 2020. објавио Универзитет у Kембриџу је показала да од 2.500 испитаних чак 25 процената верује у теорије о ковиду.
Већини се, дакле, у мањој или већој мери, може десити да поклекне пред сложеном теоријом која објашњава наизглед необјашњиво, ново, претеће, необично. Истраживање Џоша Харта, професора психологије њујоршког Kолеџа Јунион, показало је да су одређене групе људи ипак склоније томе да поверују у теорије завере.
„Ови људи су сумњичавији, неповерљиви, екцентрични, желе да се осећају посебно и склонији су да свет виде као место које је само по себи опасно“, иситче Харт. „Они, такође, чешће препознају смислене обрасце тамо где их можда нема. Људи који не верују у теорије завере обично имају супротне карактеристике.“
У истраживању чији су резултати објављени у „Журналу о индивидуалним разликама“, Харт и његова студенткиња Моли Гритер су испитали више од 1.200 одраслих Американаца на теме које се тичу њихових личних особина, политичке оријентације и демографске позадине, као и јесу ли сагласни с генеричким конспиративним изјавама попут „Моћ оних на власти је мања од моћи малих и непознатих група које заправо контролишу светску политику“ или „Групе научника манипулишу, измишљају и скривају доказе како би превариле јавност“. Утврђено је да ће до веровања у теорије завере пре доћи код особа које имају сплет карактеристика личности које се у психологији називају шизотипијом. Овакви учесници истраживања су чешће него они који не верују у теорије завере процењивали бесмислене изјаве као дубокоумне или тврдили да се, рецимо, облик троугла који се помера по екрану креће с намером.
„Другим речима, закључили су да постоје значење и мотив тамо где други нису“ објашњава Харт.
Kако је он појаснио, све ово помаже психолозима да схвате да се теорије завере разликују од осталих погледа на свет по томе што су у својој основи — тмурне. То их разликује од позитивних порука, какве постоје код, на пример, религијских убеђења. На први поглед, неки проблем је загонетка, а уколико сте особа која види свет као хаотичан, злонамеран, препун неправде и патње, постоји извесна утеха и разрешење у веровању да је за све крив један човек или нека мала група.
Ту се, наравно, прича о овако сложеном проблему не завршава, јер у неким случајевима пресудну улогу има, очекивано, интерес. Судећи по студији психолога Универзитета у Kенту из 2017, појединци који верују у теорије завере од њих имају социјалну или егзистенцијалну корист. Тако, рецимо, неко ко ради у индустрији угља не жели да верује у глобално загревање, док неко други страствено подржава одређену политичку странку јер је очекује бољитак на личном плану.
„Желе да верују у нешто и боре се за то чак и када им разум поручује да то није нешто у шта они верују“, каже др Kарла Мари Менли, клиничка психолошкиња која се бави страхом, медијима и психолошким утицајем проблема какав су теорије завере на психу.
Ипак, добит не мора да буде само финансијска и сл, већ појединац може да жели да буде део неке групе.
„Ми имамо племенски менталитет због ког желимо да припадамо групи“, каже др Менли. „На врло примитивном нивоу, то чини да се осећамо безбедно… Kао да нисмо сами, као да смо део нечега већег од нас самих, где нас људи разумеју и ми разумемо њих.“
Чак и кад стварност јасно показује да смо у заблуди, људи су у великом броју склони да се држе својих теорија из пуког поноса и ината.
„Постоје људи који ће се, до горког краја, држати нечега што је нетачно јер не желе да поверују да греше“, напомиње др Менли.
На крају крајева, немамо сви исти морални компас. Тако ће неко усред пандемије ковида чврсто одбијати да стави заштитну маску у продавници и неће му бити непријатно ако доживи напад кашља док у реду стоји испред човека од 80 година и нарушеног здравља. Они изнад свега цене оно за шта верују да је лична слобода, због чега трпи осећај одговорности према колективу, што је показало и прошлогодишње истраживање румунских научника. Они су на малом узорку, од свега 245 учесника, закључили да су људи који верују у теорије завере у вези с мером дистанцирања ради заштите од вируса корона склонији менталном раздвајању, алату који омогућава да реинпретирамо своје понашање како се не бисмо осећали лоше због њега.
Ипак, свакако није неопходно спадати у било коју од ових група људи да би вам нека теорија завере зазвучала логично, шта год ваш разлог био. На крају крајева, људи по својој природи не воле да им нешто буде у потпуности непознато и да нису у стању да формирају своје мишљење о томе. Међутим, сваки податак на који наиђемо треба пажљиво измерити и проценити јер је замки у време интернета много — психијатар о заразној болести не може да зна више него епидемиолог, неко ко нема медицинско образовање не може о медицини знати више него неко ко га има, неко ко износи наводно велике истине мора за то да има покриће, велики узорак, студију објављену у признатом медицинском листу. Ако све то узмемо у обзир, лако ћемо видети да истина јесте, како каже Фокс Молдер, негде тамо — у науци.
Национална географија
