Љубомир Симовић, Ужичанин по пореклу, један је од ретких писаца који је умео да разуме и оголи српски менталитет без вишка романтизације. А када је реч о нашем позоришту, мало је ко тачније од Бранислава Нушића описао његове врлине, мане, сујете, импровизације и вечиту борбу између уметности и провинцијске самодовољности. Нажалост, од Нушићевог времена до данас променило се много тога у технологији, али у позоришту, чини се, много мање него што бисмо желели да признамо.
„Чудо у Шаргану“ прати галерију изгубљених, усамљених и друштвено одбачених ликова окупљених у кафани „Шарган“, простору између стварности и метафоре. У тој кафанској микрокосми сударају се вера и невера, поштење и лицемерје, љубав и интерес, прошлост и садашњост. Симовић вешто користи кафану као позорницу друштвених контрадикција. Ликови трагају за смислом, искупљењем и чудом које би променило њихове животе. Кроз њихове дијалоге открива се дубока усамљеност човека. Рат, сиромаштво и морални суноврат непрестано лебде над сценом. У свету у којем нико није сасвим чист, сви траже спас у нечему већем од себе. Зато је „Чудо у Шаргану“ пре свега прича о људској потреби за вером. А можда и о томе да су највећа чуда она која се никада не догоде.
Посебно питање остаје плакат представе. Бог, чарапа и глава Европске уније на великом прсту. Симболика? Провокација? Досетка? Иронија? Или тек графичко решење које је остало без јасног семиотичког оправдања? Уколико је намера била да се представа позиционира између духовног и политичког, између светог и свакодневног, онда је порука остала недоречена. Ако је циљ био да публика постави питање „зашто?“, онда је успех постигнут, али одговор, нажалост, није понуђен.
Сценографија је била функционална, али уметнички скромна. Највећи проблем није оно што је било на сцени, већ чињеница да је публика била на сцени. Седење на неудобним клупама показало се као експеримент који је више исцрпљивао гледаоце него што их је уводио у радњу. Када једна гледатељка при уласку на сцену падне на степеништу, тешко је не запитати се да ли је концепт имерзивног театра отишао корак даље од здравог разума. Публика свакако треба да учествује у представи, али не нужно као потенцијални пацијент ортопедије.
Костими су остали на нивоу коректног заната. Посебно остаје утисак да су женски ликови заслужили више пажње.
Једна од најсветлијих тачака вечери била је етно група, која је својим наступом унела аутентичну емоцију и неопходну атмосферу у представу. Хорски сегмент функционисао је складно, прецизно и са израженим осећајем за сценску меру. Њихово присуство није било пука илустрација радње, већ важан драматуршки ослонац представе.
Управо зато остаје утисак да су чланице етно групе заслужиле промишљеније костимографско решење. Стилизоване народне ношње или костими инспирисани традиционалним српским одевањем додатно би нагласили њихову сценску функцију и појачали визуелни идентитет представе. Овако су остале између свакодневног изгледа и фолклорне симболике коју су својим извођењем успешно носиле, па им није дат пуни значај који су својим наступом несумњиво заслужиле.
Глумачки ансамбл носио је највећи терет Симовићевог сложеног текста, а поједина остварења успела су да надрасту оквире саме представе и постану њени најупечатљивији тренуци.
Ивана Павићевић као Иконија представу је отворила помало уздржано, готово превише опрезно. Међутим, како је радња одмицала, градила је лик сигурном глумачком логиком и на крају успела да потпуно оправда централну позицију своје јунакиње.
Даница Љубичић као Госпава била је апсолутни победник вечери. Ретко се виђа таква концентрација, прецизност и глумачка интелигенција. Ниједног тренутка није испала из ритма лика. Свака реплика била је на свом месту. Њена Госпава није играна – она је живела на сцени.
Госпава је иначе једини лик који без устезања скида маске са лица света који се лажно заклиње у поштење. Њена чувена реченица: „Кад видим како изгледају поштени, кажем – фала Богу што сам курва“ није израз пораза, већ најснажнија морална пресуда лицемерју које Симовић тако прецизно разобличава.
Док други своје грехе скривају иза угледа, положаја и лажне честитости, Госпава их носи јавно и без претварања, па управо зато остаје морално чистија од многих који себе називају поштенима. У њеним речима нема цинизма, већ горке мудрости жене која је схватила да је истина, ма колико болна била, вреднија од сваке друштвено прихваћене лажи.
Без сумње најбоље остварење представе.
Ања Арнаутовић као Цмиља оставила је коректан, али не нарочито упечатљив утисак. У појединим тренуцима глас није успевао да допре до публике, што је умањивало ефекат лика.
Дејан Максимовић као Анђелко „Ћора“ врло успешно је носио свој лик од почетка до краја. Сигуран наступ, добра дикција и присуство које није слабило током представе.
Горан Шмакић као Миле оставио је утисак глумца који већ годинама игра исту улогу под различитим именима. Професионално, коректно, али без видљивог развоја и нових слојева.
Слободан Љубичић као Ставра показао је зашто носи статус првака драме. Одмерено, прецизно и без вишка гестикулације остварио је једну од најзаокруженијих мушких улога вечери.
Хаџи Немања Јовановић као Просјак отворио је можда најзанимљивије питање целе представе. Да ли је погрешно разумео лик или га је погрешно разумела режија? Просјак код Симовића није психијатријски случај, нити демонизована фигура, већ морална вертикала комада, човек који својим сиромаштвом разоткрива духовно сиромаштво других. Ипак, у појединим сценама добијали смо утисак као да посматрамо ексцентричног луталицу на граници растројства, да би већ у наредном тренутку био представљен као Исус Христос. Таква осцилација није доносила сложеност лика, већ конфузију његове сценске функције. Просјак је код Симовића савест света „Чуда у Шаргану“, последњи доказ да доброта може опстати међу људима. Утолико остаје нејасно зашто је на тренутке обликован као сопствена супротност.
Суштина овог лика није у његовој беди, већ у његовој духовној снази. Симовићев Просјак је налик јуродивима из православне традиције – човеку кога свет сматра безначајним и пониженим, а који једини јасно види истину о људима и њиховим заблудама. Он није лудак, већ сведок; није човек који је изгубио разум, већ човек који је сачувао душу. Зато би његово тумачење морало да почива на унутрашњем миру, благости и тихом ауторитету који не произлази из друштвене моћи, већ из моралне чистоте. Његове речи треба да звуче као опомена и утеха истовремено, а његово присуство да изазива нелагоду код грешних не зато што је страшан, већ зато што је истинит. Управо у томе лежи трагедија ове интерпретације – лик који је требало да буде духовни стуб представе и њена савест, сувише често је деловао као човек коме је потребна помоћ других, уместо као онај који својим постојањем помаже свима око себе.
Ако је овакво играње било глумачки избор, онда још више забрињава. Остаје утисак да је најчистији лик представе добио најнечистије тумачење.
Посебно је необично што се у представи која кокетира са епохом и симболиком прошлости дешава да Просјак на ногама носи кесе познатог трговинског ланца. Такав детаљ можда делује безначајно, али у позоришту детаљ често руши оно што је сатима грађено. Када гледалац уместо симбола страдалника и Божјег човека угледа препознатљив лого савремене продавнице, руши се сценска илузија и пажња се са лика преноси на пропуст. У представи која инсистира на метафори и значењима, оваква грешка не би смела да се догоди.
Вахидин Прелић као Скитница деловао је уморно, бледо, неубедљиво и без потребне енергије која би лику дала тежину. .
Бојана Зечевић као Јагода прошла је занимљив глумачки пут током вечери. Почетак је био неубедљив, готово декламаторски. Међутим, како је представа одмицала, расла је и њена интерпретација, да би у завршници заблистала пуним сјајем.
Никола Пенезић као Вилотијевић био је добар, али без оног додатног квалитета који би га издвојио из просека.
Душан Радојичић као Иследник коректно је одиграо задатак, мада је улози недостајало више енергије и унутрашње напетости.
Јанко Радишић као Манојло оставио је блед утисак. Лик је остао недовољно развијен и без потребне уверљивости.
Бранислав Љубичић као Танаско још једном је показао сигурност и глумачку стабилност. Поуздан као и увек. Ако позориште размишља о будућности својих првака, онда у том правцу свакако треба гледати.
Све у свему, „Чудо у Шаргану“ оставља утисак представе која је желела да буде велико позоришно чудо Народног позоришта Ужице, али је остала негде између амбиције и остварења. Добра, повремено врло добра представа, али недовољно храбра да постане незаборавна. Народно позориште Ужице памти знатно снажније уметничке домете и представе које су остављале дубљи траг у колективном сећању публике.
Можда је управо то највећи парадокс овог комада. На сцени се непрестано говори о чуду, а највише недостаје управо осећај да се чудо догодило. Ипак, у времену у којем су лицемерје и привид врлине постали готово општеприхваћена мера вредности, Симовићев текст и даље опомиње снажније од многих савремених драма.
Зато последња реч не припада ни редитељки, ни глумцима, ни критичарима, већ Симовићевој вери у човека. Јер „Чудо у Шаргану“ нас на крају подсећа на једноставну, али заборављену истину: свет не одржавају моћни, богати и гласни, нити они који су душу продали за положај, функцију или привилегију, већ они који су, упркос свему, успели да је сачувају.
Немања Ковачевић, новинар
