„Дошао је к себи.„
Ове речи чине прекретницу у причи о блудном сину. То су речи суда, апокалипсе и откровења. Када је млађи син тражио своје наследство од оца, он није био свој. Када је отпутовао у далеку земљу и све протраћио у дивљем задовољству, он није био свој. Тек када је све било изгубљено а оно што је било пред њим одвратно, чујемо: „Дошао је к себи“. За расплет те реалности било је потребно време.
Гађење није откровење сопства. Гађење је реакција због које желимо нешто да испљунемо. Има укус нечег ужасног и јадног. Колико год да је осећај непријатан, он остаје наш чувар и заштитник, штит од отрова и болести. Гађење је разликовање нечега што „није за мене“. Ипак, знати да нешто „није за мене“ није исто што и видети сопство какво оно заиста јесте. За млађег сина, откривање сопства почиње када он каже: „Ићи ћу свом оцу”. То је његово признање да је син и да се „ко је он“ може сазнати само у том контексту који представља „долазак к себи“.
Свети Јаков пише:
”Јер ако ко слуша ријеч а не твори, он је као човјек који гледа лице тијела својега у огледалу; Јер се огледа па отиде, и одмах заборави какав бјеше.” (Јак 1:23,24)
Када је млађи син заборавио да је син, када је напустио оца у потрази за задовољством, „заборавио је какав је човек”. Више није познавао себе. Када је „дошао к себи” и рекао: „Идем код оца”, окренуо се према огледалу у којем се једино могло видети његово право ја.
Свети Григорије Ниски је рекао: „Душа је огледало“. Исправна функција душе је да изражава Божански начин постојања (ми смо Његова слика). Упадљиво је да се празнина и гађење сина сусрећу са добродошлицом оца (који га види само као сина). Он је добродошао, обучен, почаствован и слављен. Он је створен за ово. То је откровење његовог правог ја.
Ово је сврха покајања – не да остваримо неки ниво самогађења и презира, већ да „дођемо к себи“ – да очистимо огледало сопства од сваке сметње и да видимо себе онакве какви заиста јесмо. Свети Григорије у својој књизи О души и васкрсењу, описује суд бојећи га сликама апостола Павла: спаљивање „сена, дрвета и стрњике“, али даље описује тај прочишћавајући огањ суда као нешто што уништава ствари које немају своје истинско постојање. То није губитак себе, већ опоравак себе. Као што апостол Павле каже: „Ако чије дело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ.” (1 Кор. 3:15)
Христос се позива на различите слике суда у Матеју 25. Ту имамо овце и јарад и њихове сусрете са болесним, голим, гладним, жедним и заробљеним. У овом сценарију, суд се дешава из тренутка у тренутак док се Христу у невољи или служи или се Он одбија. Веома упечатљиво у Христовој параболи, јесте да када се објавио тај коначни суд, и „овце“ и „јарци“ су били изненађени. Ни овце ни јарад не признају да су биле свесне да је Христос наишао у свим овим ситуацијама потребе.
Из дана у дан, ми се донекле „огледамо“ у животима људи око нас. Распети Христос је увек при руци, дозвољавајући нам да се сјединимо са Њим, разумели ми то или не. Свети Јован препоручује ово:
”Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти.” (1.Јов 3:14)
Наша култура нас је научила да гледамо на свет призмом воље појединца. Претпостављамо да су људи такви какви јесу јер су, на неки начин, изабрали да буду такви какви јесу. Наш економски систем претпоставља да је то случај (и награђује оне који су довољно срећни да су „изабрали“ победничку руку). Мислим да је то врло погрешна перцепција. Без сумње, наши избори (како се одражавају у нашим поступцима) носе последице са собом. Оно што радимо је важно. Међутим, то можда није важно на начин који ми замишљамо. У свему томе постоји тајно огледало, познато само Богу.
Достојевски прича о старици која је била зла и шкрта. Када је умрла, отишла је у пакао. Њен анђео чувар је био узнемирен тиме и марљиво је тражио све што се могло донети за њено спасење. Нашао је један трули лук који је она једном дала неком просјаку. Однео јој је лук у пакао, пружио јој га и почео да је њиме извлачи. Прича се, нажалост, не завршава добро. Али увек ме је запањила машта која види толико вредности у једном једином чину шкрте доброте. То је као што Христос каже: „Једна чаша воде, дата у моје име, неће остати ненаграђена”.
Што више времена проводим са људима, посебно слушајући њихове најдубље приче на исповести, то више видим сложен свет жеља, неуспеха, избора и околности који се никада не могу квалификовати на једноставан начин. Срећом, на исповести се епитрахиљ ставља преко главе и Божија милост све покрива.
Често у себи помислим да већина људи себе замишља горим него што јесу заправо и много тога у себи потцењују на тај начин. Не видимо јасно. Тако су и овце и јарци били изненађени када им се открила истина њиховог живота. Међутим, сврха овог живота је (повезати параболе на овом месту) повратак Оцу, повратак истини нашег постојања и процвату живота у нама и око нас.
”Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу.” (Јн 10:10)
О Боже, свет лута далеко у земљи која је пустош. Помози нам да дођемо к себи.
Са енглеског превела редакција Чуда
blogs.ancientfaith.com/
