Не боли од руке Господа.
Боли од људи, од људских неправди, осуда, неразумевања, недостатка солидарности, бахатости, ароганције и, оног мучног става :ја сам у праву, ја знам, од те препотентне и надмене перспективе.
Људи се, углавном, осећају разочарано, несхваћено и одбачено од других, од ближњих, пријатеља, колега, познаника…
Зашто је то тако?
Да ли смо, као људи, изгубили онај унутарњи компас, затурили савест, избрисали, у свом егоизму, границе између добра и зла…
Погубили смо се у свету у коме је ЈА све што се рачуна.
Због тога се отуђисмо и оте се контроли живот као заједница.
Са Богом све је другачије, све је из љубави, све је на помоћ, све је на спасење. Зато, када, рука Божија мало јаче стисне то је за исправљање наших греха, заблуда, за повратак на прави пут. Када Господ хоће да нам помогне учи нас кроз искушења, стрпљивост, смирење. Нема ту журбе, нема страха, нема стрепње, само љубав, само доброта.
Божија педагогија је наук кроз милост и подвиг, кроз укор и миловање, кроз молитву и пружену руку, кроз подршку и благост..
Свака Божија интервенција говори: ту је љубав.
Људска интервенција, често замагљује љубав…
Зато, не боли од руке Господа…
