Причао ми је деда како је схватио да је одлазак у Цркву и молитва Богу важнији од сваког другог посла. Каже он: Једне недеље сам био у дилеми да ли да одем у Цркву на Службу или да обавим три важна посла који су ме чекали. Коњ ми претходне ноћи није дошао са паше тако да нисам ни знао где је. Са друге стране Торника остало ми је брашно у воденици и требало је ићи по њега, јер смо остали у кући без брашна. Њива коју сам засадио вапила је за водом коју је требало довести цревом из оближњег потока. На крају сам одлучио да одем у Цркву да се помолим Богу па ћу све то решавати кад се вратим. Сетио сам се очевих речи: Док Бог даје вода не може однети. Док сам се враћао са Службе видех да је њива добро натопљена водом и да је коњ везан у штали. Улазећи у кућу видех жену како меси ново брашно за хлеб и зачудих се ко га је донео. Жена ми појасни да је комшија заливао своју њиву и заборавио да помери црево тако да се вода низ бразду сливала и на нашу њиву која је била испод његове. Други комшија је ишао у воденицу по своје брашно и грешком натоварио наше па нам је донео и вратио се за своје. Коњ је сам дошао кући и жена га је због непослушности казнила и везала у штали.
Изашао сам испред куће подигао руке ка Небу и захвалио Богу: Господе ја сам према Теби испунио само једну малу обавезу, а Ти си мене заменио у три моје велике обавезе. Сетио сам се речи и свештеника који је у Цркви рекао: Онога дана када из сваке куће у нашем селу буде на Служби бар по једно чељаде, свако зло ће мимоићи наше село. После онога што сам лично доживео, сигуран сам да је тако.
Протојереј – ставрофор Милић Драговић – одломак из књиге: Куцам на врата вашег срца
