Текст који следи није катастрофичног садржаја, а нити је испуњен претњама и сензационалистичким закључцима, што се често дешава када неко (углавном ван Цркве) посегне за књигом Откривења. Такође, текст неће бомбастично предсказивати догађаје у светлу данашњих дешавања у свету. Циљ овог текста ни у ком случају није застрашивање људи, него му је циљ да приказивањем црквених тумачења и анализа овог дела Откривења охрабри и укрепи хришћане подсећањем на коначну победу Господа и Цркве Његове.
Овим текстом покушаћемо да расветлимо описе и значења ликова аждаје и две звери и њихових активности, које нам шаље Св. апостол Јован Богослов, како му је то објављено од Господа, без и најмање жеље за фаталистичким сагледавањем данашње и будуће ситуације у свету. Последични закључци и претпоствке могу доћи из тога; али, они ни у ком случају не смеју бити исхитрени, нити смеју да буду продукт грозничавог и усплахиреног ишчитавања Откривења, већ напротив, закључци се морају доносити реално, на основу смиреног и трезвеног хришћанског сагледавања ствари у светлу Јовановог описа, сагледавајући на шта нас упућује и упозорава свети Тајновидац када описује звери и коначне догађаје.
Уобичајено је да се под апокалипсом подразумевају трагични догађаји који ће доћи пред завршетак оваквог постојања света. Најпре, веома је битно разлучити две ствари: крај и смак света нису исте ствари. Смак света не постоји; постоји само крај. Св. апостол Павле у Посланици првој Коринћанима (7;31) само каже да „пролази обличје овога света“ (подвукао Д.Ј.), а не да пролази његова супстанца, да нестаје свет. Поистовећивање апокалипсе са страхотама и трагедијом долази одатле што су неки описи догађаја у овом тексту апостола Јована заиста страшни. Такође, читајући Апокалипсис, на први (устрашени) поглед стиче се утисак да је победа зла неминовна и коначна. Међутим, апокалипсис је реч која значи управо оно како је названа ова књига Новог Савеза на нашем језику – Откривење. То је, дакле, оно што је Господ открио Апостолу, а он пренео нама. Да ли је то страшно или није, и ако јесте, у коликој мери је страшно, то зависи од угла гледања. Из угла нашег свакодневног овоземаљског живота свакако је страшно. Али, ако посматрамо из неискривљеног хришћанског угла (а тако бисмо морали посматрати ако се већ називамо именом Христовим), онда су то догађаји пуни наде и ишчекивања; онда смо свесни да су сви ти догађаји под контролом Божијом, да су ограниченог трајања, а да након њих долази оно што је смисао живота нас хришћана – долазак Господа Исуса Христа и остваривање вечног Царства Очевог; а то је неизмерна радост. Међутим, као што је долазак новог бића на свет је турбулентан, тако је и његов крај турбулентан. Исто је и са крајем света. Јер, врши се битно преформулисање и прекомпоновање света одн. творевине Божије и прелазак из власти сатане у коначну власт Господа; заувек.
Апокалипсис је откривање, разоткривање, потпуно разголићење и разобличење зла које се често у овом свету приказује као добро. Откривење је књига која нам показује да неће више тога моћи да буде; да ће се коначно, зло огољено приказати као истинско зло, а добро (које ће и победити) као истинско добро.
Описи догађаја који ће претходити Другом доласку Христовом, када их сада читамо, страшни су нам. Али заборављамо да је свако отпадништво од Бога, свако противљење Богу, свако одступање од Бога, силна псовања Бога и хуљења на име Његово… изузетно страшно, А све то се дешава свакодневно око нас, па и у нама, али то нам, нажалост, не изазива осећај страхоте. Одбијање заједничарења са Богом кроз непричешћивање је страшно. Страшно је олако занемаривање властитог спасења кроз игнорантски став према Литургији и на њој Вечери са Господом, чиме се добија предукус вечнога живота. Дакле, све је то изузетно страшно и у овом тренутку, сада; само то најчешће пролази мимо нас без да много обраћамо пажњу на сву трагичност тога. Многи то не сагледавају, не схватају, не прихватају. А када нам ту трагедију прикаже свети Тајновидац Јован, онда се уплашимо. Ако је свако отпадање од Бога страшно (а јесте) онда нека прошла, па и данашња отпадања нису ништа мање страшна од оних будућих догађаја, описаних у Откривењу.
Тумачећи Апокалипсис, од најранијих времена аутори се у грубој подели деле на оне који му дају алегоријски смисао, и на оне који у њему виде историчност. Мислимо да се у разматрању Откривења слободно могу комбиновати те две врсте приступа, штавише да се могу упоредо примењивати на исту ствар (нпр. да звер означава и Римску империју са императором на челу, али и било коју „зверску“ власт и владара).
Са појавом звери сусрећемо се у 13. глави Откривења.
Но, пре тога, у гл. 12. Св. Јован нам приказује неман коју он назива аждајом. Описује је грозним речима: „И гле, велика црвена аждаја која имаше седам глава и десет рогова; и на главама њезиним седам круна; и реп њезин вуче трећину звезда небеских, и баци их на земљу.“ (Гл. 12; стихови 3-4). Оваквим описом Св. Јован нам дочарава сву грозоту, али и снагу и моћ аждаје. Црвена, пламена, боја говори нам о анђелској суштини њеној, али и о свој крвожедности. Седам глава аждајиних Св. Андреј Кесаријски тумачи као израз највеће злоће, лукавости и нечистоће упоређујући их са седам најгорих духова за које је Хистос у Јеванђељу по Луки (11;26) рекао да се настањују у човека испражњеног срца. Исти тумач за десет глава аждајиних каже да означавају супротстављање целокупном Божијем закону, израженом кроз десет заповести. Седам круна су антиномија Христу и Цркви. Упркос својој крвожедности и мржњи на људе, посебно хришћане, аждаја жели да им се приближи и завара их. Угодници Божији и мученици, знамо, за свој подвиг од Господа бивају овенчани победничким венцима славе. Аждаја се приказује као да је и она овенчана тим венцима.
Насупрот аждаји Тајновидац нам приказује жену обучену у сунце, под чијим ногама је месец, а на чијој глави је венац од дванаест звезда. Та жена је трудна и, спремајући се да роди, виче мучећи се у боловима (стихови 1-2). Различити тумачи лик ове жене тумаче различито. По једнима, то је приказ Богородице која рађа Христа, док је по другима то приказ Цркве, која рађа своје верне. Будући да жена треба да се породи, а притом је у боловима, неки тумачи (Св. Андреј Кесаријски, Аверкије Таушев и многи древни тумачи) сматрају да у њој не треба видети Богородицу него Цркву. За то дају логичне аргументе: Св. Јован Богослов не говори о прошлим верменима, него о садашњим и будућим, а Христос се родио давно пре писања Откривења; а и Богородица се породила без болова. Црква је та која у мукама порађа и одгаја своју децу, бринући и чувајући их да остану њена до краја. А кроз то порађање сваког новог хришћанина духовно се поново рађа Христос. У том случају, када жену поистовећујемо са Црквом, венац од дванаест звезда представља, као прво, дванаест племена Израиљевих, која су темељ Цркве, а потом дванаест апостола, који су најсјајнији припадници новозаветне Цркве. Децу Црква чува са великом муком јер су стално изложена суровим нападима аждаје која чека да их одмах по рођењу прождере; другим речима да уништи сваког хришћанина (стих 4). Међутим, Св. Тајновидац нас, као и много пута у свом спису, одмах укрепљује објавом да су сва стремљења аждаје узалудна, да победити неће; јер, жена „роди мушко Дете, које ће напасати све народе палицом гвозденом; и Дете њезино би узето к Богу и престолу његову“ (стих 5), а чврсти хришћани сатану „победише крвљу Јагњетовом и речју сведочења својега, и не марише за живот свој до смрти“ (стих 11). Црква рађа нове и нове хришћане. Они се сви на Евхаристији сједињују један са другим и са Христом, и тако сви постају један корпоративни Христос. А Христа нико, па ни сатана у свој својој јарости и сили, не може надвладати; Он влада и чува (напаса) палицом гвозденом све народе, као свој народ. Црква Христова је основана (порођена) за све народе, да их окупља и да се у њој спасавају као један народ. Црква ће, дакле, бити Богом сачувана. Јер, она има „два крила орла великога да одлети у пустињу на место своје, где ће се хранити (…) далеко од змије“ (стих 14). Два крила орлова су два Савеза Бога са људима који ће сачувати верне људе неоштећеним. У крајњем исходу, дакле, аждаја бива побеђена крвљу Јагњетовом, Христовом, и збачена са неба (стихови 9-11).
Због свега поменутог, Тајновидац, поред свих представљања страховитих активности аждајиних, нам поручује: „Зато се веселите небеса, и ви који живите на њима!“ (стих 12).
Збачена на земљу, аждаја се ипак не предаје. Сав свој гнев и сву своју злоћу она сада усмерава на жену и на њено дете тј. на Цркву и хришћане на земљи. Видећи да је жена, Црква, недосежна њеној злоби и нападу, аждаја, гневна на њу, „отиде да ратује са осталима из семена њеног, који држе заповести Божије и имају свједочанство Исуса Христа“ (стих 17) – дакле свој гнев аждаја устремљује на верне људе, не би ли бар међу њима извојевала победу.
Св. ап. Јован нам открива и прави идентитет аждаје; то је ђаво тј. сатана, којег он погрдно назива и змијом, алудирајући да је то оно исто биће које је преварило Еву и Адама и навело их на одступање од послушности Богу и заједнице са Њим; то је она иста „стара змија, која се зове ђаво и сатана, која заводи сву васељену“ (стих 9).
Свети Тајновидац, након овог виђења, у 13. глави извештава нас да види „звер где излази из мора, која имаше десет рогова и седам глава, и на роговима њезиним десет круна, и на главама њезиним имена хулна.“ (гл. 13; стих 1). Та звер „бејаше слична рису, и ноге јој као у медведа, и уста њезина као уста лава“ (стих 2).
Звер излази из мора; оно ју је изнедрило. Море је огромна водена површина и дубина; оно је метежна, опасна средина. У Библији море се истиче као Божија творевина („Море је његово и он га је начинио“ Пс. 95;5), као средство Божијег благог деловања („Твој пут је водио кроз море, твоја стаза кроз силне воде“ Пс. 77;19; „Море је раздвојио и кроз њега их провео, учинио да воде стоје као бедем“ Пс.78; 13). Под утицајем страха од великог и непознатог пространства и источњачке митологије (Месопотамија, Ханан), у апокалиптичкој литератури море се поистовећује са безданом пуним сатанских сила. У 13. глави Откривења употребљена је слика да звер излази из мора да би се показало да таква метежна, турбулентна, стихијска средина изнедрује изузетно опасну звер. Дакле, звер не долази ни одакле другде него из света, из метежне средине у којој пребивају људи. Управо ту средину помињемо и описујемо у црквеној богослужбеној песми: „Гледајући море живота узбуркано буром искушења…“ И опет се подсетимо: та бурна средина пуна искушења у којој живимо уопште нам се не чини страшном; напротив, волимо је и бојимо се да не би остали без ње, иако изнедрује звер (а апокалиптични описи су нам страшни).
Звер која излази из мора има седам рогова. Овде је Тајновидац употребио стилску фигуру метаномију (замена имена). Именицом „рог“ желео је да истакне велику снагу звери; јер, рог је изузетно јака, чврста, постојана ствар (а звер их има десет на седам глава).
Оваквим описом звери из мора Апостол нам дочарава сву ружноћу, сву страхоту, сву злобу, мржњу и агресивност звери.
На најважнијим деловима тела, одакле се управља целим телом, на главама, звер носи имена хулна тј. речи хуљења на Бога. То значи да је она сва саздана од мржње према Богу; да јој је то основна карактеристика. Хулна имена, која звер из мора носи на својим главама представљају и божанске називе и титуле које звер, изругујући се Богу, присваја: бог, узвишени, син божији, спаситељ, божански и сл. Овакве титуле додељивали су себи римски императори а додељиваће и онај који ће покушати да обмане цео свет како је он тај који је прави апсолутни владар света.
Истоветност у броју глава и броју рогова, као и у поседовању круна, код аждаје седам, а код звери из мора десет, показује веома велику блискост и повезаност ова два бића. Круне на главама ових немани показују да оне претендују на владарску моћ; владање над целим светом, а тиме узимање прерогатива самога Господа Бога. Из описа се види да се аждаја „задовољава“ са „само“ седам, док се звер из мора кити са десет круна.
Тајновидац изглед звери описује помоћу три животиње: рис (леопард), медвед и лав. Узгред буди речено, од свих превода које смо прегледали, преводи: латински (Vulgata), енглески (Билија краља Џејмса V), шпански, мађарски, немачки (два превода: М. Лутер; Елберфелдерoва Библија), хрватски (два превода: Бонавентура Дуда – М.Ј. Фућак; И.Е. Шарић), грчки, руски, словенчки, холандски, фински, а од српских три превода (Е. Чарнић; Л. Бакотић; Д. Стефановић) прву животињу којом се описује звер именује као леопарда (род пантера), док је једино два српска превода (В.С. Караџић; Синодални) именују као риса. Није нам познато због чега је та разлика. Без обзира на то, обе животиње су припаднице породице мачака, врло су снажне и крволочне, чак понашање риса природословци описују као слично понашању пантера.
Медвед је изузетно јака животиња. То се види и у његовој анатомији. Наиме, док друге животиње имају на лопатици по један гребен (spina scapulae) на који се хватају мишићи предње ноге, дотле медвед има по три таква гребена, што значи да се три пута више мишића хвата на лопатицу, па је стога и снага његових предњих ногу вишеструко већа.
Лав је крупна, снажна мачка (друга по величини), са врло снажним гласом; веома је крволочан.
Све су то, дакле, врло снажне и веома крволочне животиње и баш кроз њихову синтезу, свети Писац се одлучио да нам прикаже све застрашујуће особине апокалиптичне звери.
Након описа изгледа звери, Тајновидац прелази на опис њене активности. Но, пре тога, да не би било недоумице, саопштава нам да звер добија снагу управо од аждаје: „И даде јој аждаја силу своју и престо свој и власт велику“ (стих 2). Дакле, ако је Апостол именовао аждају као сатану, онда следи да је звер из мора добила сву снагу и овлашћења ни од ког другог, него управо од самог сатане.
А ко је или шта је, онда, та звер?
Пре него што одговоримо на то питање, погледаћемо активност звери.
Она ратује против Бога. Својим лављим устима риче хулећи „на име Његово, на дом његов и на све који станују на небу“ (стих 6). Видећи да осим хуле на Бога, анђеле и свете Његове не може ништа више учинити Небесима, звер из мора своју срџбу усредсређује на земаљску Цркву, на верне људе.
Силом и обманом звер успева да примора људе да јој се поклоне. Једна од глава њених бива смртно рањена, али се излечила: „ И видех једну од глава њезиних као на смрт заклану, и њезина смртна рана излечи се“ (стих 3). Ово приказује звер као аналогију Христу, а уствари је прикривена супротност. Излечењем смртне ране на глави она се приказује да има идентичну моћ да васкрсне као Христос. Чак за страдање користи исту реч „заклан“. Њена глава је „на смрт заклана“ као што Христос „као јагње на заклање вођен би“ (Иса. 53;7). Међутим, за разлику од Христа који је заиста умро и васкрсао, смрт главе звери је лажна. Видео је то св. ап. Јован и зато каже: „И видех једну од глава њезиних као на смрт заклану“ (подвукао Д.Ј.). Тиме је и њено оживљавање лажно, а све са циљем да се народ обмане и засени не би ли прихватио звер и поклонио јој се. И, нажалост, успева у томе. Звер се приказује тако моћна, притом приказује се слична Христу, тако да људи, што због опчињености вољно, што из страха, прихватају звер, поклањају јој се и кличу: „Ко је као звер? Ко може са њом ратовати?“ (стих 4). Настаје, дакле, трагична ситуација у којој су се људи поклонили злу и богохуљењу али и врховном носиоцу тога. И звер онда почиње против верника и Цркве рат до истребљења, са циљем да се коначно зацари: „И дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном.“ (стих 7). Страшна најава!
А, да ли су се баш сви поклонили и пристали да служе погибељи? Свети Тајновидац нас теши: „И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланога од постања света“ (стих 8). Дакле, нису се поклонили они који су чврсто везани за Јагње – Христа. Та Јагњетова књига живота налази се у Цркви; на Литургији. Црква није побеђена! И то нам улива радост, наду и укрепљење да ће зло бити Јагњетом побеђено и искушења и страдања хришћана превазиђена и ране исцељене; јер, „раном Његовом ми се исцелисмо“ (Иса. 53;5).
Када смо апсолвирали да је аждаја нико други до сатана, сада је тренутак да проникнемо у то ко је или шта је звер која излази из мора.
Из свега што поменусмо да пише у Откривењу, црквени тумачи у звери из мора препознају Антихриста.
Иако је било тумача који су сматрали да је звер из мора неко сатани слично биће, само нижег ранга, ипак сви највећи ауторитети у тумачењу Откривења слажу се да та звер није аждајин пород, већ да је то човек. Место одакле та звер настаје и пројављује се је узбуркано, метежно место, место веома потресано буром – море. Развраћени и унакажени људски род из своје исте такве средине изнедрава човека велике моћи (звер) којем је сатана (аждаја) дао сву своју власт за чињење зла над људима и дао да на разне начине, милом или силом, одврати људе од Бога и учини да се поклоне њему, звери, (Антихристу), а тиме и његовом газди (сатани). Дакле, звер која излази из мора је Антихрист, а то је онај који је од сатане обдарен свом његовом моћи и потпуном влашћу, што значи да има свеобухватну контролу у свету, у политичкој, економској и духовној сфери.
Да Антихрист није утвара, демон, оваплоћени сатана или нешто слично, него човек говори нам и сам Тајновидац дајући Антихристов број, 666.
Многи се оптерећују тим бројем, покушавајући да одгонетну ко се иза њега крије. И то није ништа ново. То су чинили људи од саме појаве ове књиге. Чинили су то и црквени тумачи, а чине то и разни (углавном нецрквени) самотучачи до данас. Тако се долазило до разних решења: да је то Римска империја, римски цареви Нерон и/или Домицијан, римски папа итд.
Међутим, заборавља се врло битна чињеница: да је Св. Апостол желео да открије на кога је мислио, написао би то. Очигледно да он није сматрао да је то важна и пресудна ствар. Антихрист је свакако човек који ће скупити све моћи сатанске на себе. Подвлачимо: човек! Дакле, нити демон, нити било шта друго, већ: човек. То нам казује, рекосмо, и сам Тајновидац. Уместо имена, он каже: „јер је број човеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест.“ (стих 18; подвукао Д.Ј.). И зато је небитно истраживати на кога се то односи; да ли на Нерона или на овог или на оног. Свако ко скупи сатанску власт на себе може то бити; а биће препознат, засигурно. Јер, Господ нас је научио: „По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве? Тако свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа. Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати“ (Мт. 7;16-18).
Све у свему, без заваравања: они „чије име није записано у књигу живота Јагњета“, дакле, неверници, хулитељи и они непостојани у вери, поклонивши се звери, поклонили су се аждаји која јој је дала власт да злотвори одн. поклонивши се Антихристу, поклонили су се сатани.
Сада када знамо ко је заправо аждаја, а ко звер из мора, пред нашим очима је све голо и разоткривено. Ако заменимо реч аждаја речју сатана, а реч звер из мора речју Антихрист и ставимо их у све што је до сада речено, отвара нам се права слика аутора надолазећих недаћа. И не само то. Морамо бити свесни да библијски термин поклонити се значи религиозно поштовање и да свако ко се поклони звери (=Антихристу), обожавајући се поклонио аждаји (=сатани).
Посебно је питање односа и понашања хришћана према звери. У вези са тим Свети Тајновидац нам поручује једном веома чудном и неразумљивом реченицом: „Ко у ропство одводи, у ропство ће отићи; ко мачем убија, треба и он мачем да буде убијен. Овде је трпљење и вера светих“ (стих 10).
На кога се односи овај стих; на звер или на хришћане? Тумачи се по овом питању разилазе. На први поглед чини се да се ради о пацификацији хришћана, којима се забрањује да реагују на злочињења Антихриста, под претњом да ће, ако се буду оружано опирали, од оружја и страдати. И не само то. Тајновидац каже и то да треба тако да заврше. С друге стране, Атихристу се предочава да ће проћи онако како ради.
Међутим, не ради се ни о каквој пацификацији и пасивизацији хришћана. Заробљени Господ се успротивио слузи који му је ударио шамар: „Ако зло рекох, докажи да је зло: ако ли добро, зашто ме бијеш?“ (Јн. 18;22-23).
Кључ за разумевање упутства хришћанима како да се понашају лежи у завршној реченици овог стиха: „Овде је трпљење и вера светих“ (стих 10). То значи да се отпор хришћана базира на изразитом трпљењу и чврстој вери, по крајњој цени одласка у ропство или у смрт. А Антихрист ће добити оно што је заслужио. Враћање „мило за драго“ не приличи хришћанима. Они, ако би се подигли на оружано супротстављање зверињој злој власти, учинили би само да буде још горе. Хришћани снагу да поразе Антихриста немају (ту снагу има само Бог). Оружјем би се само изазвало Антихриста на још жешћу одмазду и страдања би била још већа. Хришћани својим трпљењем и поуздањем у Бога, чувајући се са највећим жаром да у искушењима не отпадну од Господа, заправо задају непреболне ране Антихристу. Док сила и моћ Антихриста извиру из сатанске силе и моћи, снага хришћана у трпљењу и чувању вере потиче од самога Господа. Дакле, борба хришћана против Антихриста заснива се на другачијој основи – не освета него борба са самим собом да не се отпадне од вере и поуздања у Господа. А Господ, устима апостола Павла поручује и обећава: „Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гњеву (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ“ (Рим. 12;19).
Након описа Антихриста, на сцену ступа нови лик, ново биће.
Звери која излази из мора ускоро се придружује друга звер која излази из земље (стих 10). То је нова етапа владавине зла. Најаву те етапе, као и сваке, Св. Јован почиње са: „И видех…“ (стих 11).
Док прва звер излази из узбурканог животног мора, ова звер излази из земље која је пуна нечистоће, и из тог миљеа извлачи сву своју љигавост, чанколизност и удворништво свом газди – звери из мора, за коју ради „прљаве послове“ као прави зли слуга злог господара.
И звер из земље наставља да имитира Христа, већ самим изгледом. За разлику од прве звери, ова не личи на агресивне животиње. Она „имаше два рога као у јагњета“ (стих 11); дакле, приказује се као безазлена не би ли обманула људе да њу прихвате уместо Јагњета – Христа. Али, не заборавимо да нас је Господ упозорио да ће се пред његов Други долазак појавити лажни пророци: „Пазите да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам, и многе ће преварити. (…) Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке и чудеса да би, ако је могуће, преварили и изабране“ (Мк. 13;5-6,22). Звер из земље представља управо те лажне пророке. Она је помоћник, подршка звери из мора. Она указује на звер из мора и потврђује лажну истинитост њене смрти и устајања.
Звер из земље је заправо вук у овчијој кожи. Она не би смела имати успех у превари; јер иако личи на Јагње, она ипак „говораше као аждаја“ (стих 11), дакле хули на Бога, исто као што хуле аждаја и звер из мора.
Прва звер, која је добила власт чињења зла од аждаје, предаје ту исту власт другој звери. Ова је, пак, перфиднија од прве. Она „чињаше знамења велика, па учини да и огањ силази с неба на земљу пред људима. И обмањује оне који живе на земљи чудесима, која јој беше дана да чини пред звери, говорећи онима који живе на земљи да начине лик звери, која имаде рану од мача и оста жива“ (стихови 13-14). Дакле, чаробњаштвом и обманама звер из земље чини да се стекне утисак како је она претеча истинитог Христа; попут својевремено, Св. Јована Крститеља. Лаж се прикрива нечим што је слично истини не би ли се завело и обмануло што више људи.
Користећи лаковерност људи звер из земље заповеда људима „да начине лик звери, која имаде рану од мача и оста жива. И би јој дано да лику звери даде дух, да лик звери и проговори“ (стихови 14-15). То је слично као када су антички многобожачки жречеви сакривали људе у кипове (идоле) да би показали како су ти кипови заиста богови и како могу да говоре и имају натприродна својства. На жалост, та обмана звери из земље успева, будући да „учини да се земља и који живе на њој поклоне првој звери, чија се смртна рана исцели“ (стих 12).
Над онима које није успела да обмане и тако их приволи да се поклоне сачињеном лику прве звери, звер из земље чини насиље: „и учини да буду побијени они који се не поклоне лику звери“ (стих 15).
У својој перфидности, друга звер иде до крајњих граница. Она удара изузетно ниским ударцем на само преживљавање људи. Ту нико није поштеђен. Свакога, без обзира на друштвени статус, поробљава стављајући му ознаку, како су то од вајкада радили робовласници: „И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њезина“ (стихови 16-17). Св. Андреј Кесаријски има веома интересантно размишљање у вези са овим жигом: „Нема ништа чудно у томе што ће претеча и штитоноша Антихристов (…) покушати да нареди да се свима уреже погубно име отпадника и обмањивача на десну руку, како не би имали снаге да чине добра дела, а такође и на челу, да би обмануте научио да буду одважни у превари и тами“.
Само најодлучнији, учвршћени у вери и поуздању у Господа, они који су чврсто запечаћени печатом Божије светлости одолеће овој недаћи, неће поклекнути и потпасти под печат таме и неће се поклонити звери тј. Антихристу. Звер ће зато покушати да их, забраном куповине за живот потребних ствари, насилно глађу уклони.
У овој ствари, када смо уплашени најавама старшних апокалиптичних дешавања и када покушавамо да се (бар вербално и декларативно) заштитимо од жига звери (а много се о томе говори), сетимо се онога што смо с почетка рекли, да не препознајемо страхоту у многим стварима које нас окружују, које чинимо, а да се згражавамо на описе апокалиптичких недаћа у Откривењу. Разним злочињењима већ данас ми заправо производимо зло и служимо звери (корупција, преваре, мржња, а надасве небрига за сопствено спасење неучествовањем на Вечери Господњој, чиме се самоодбацујемо од Господа и вечног живота). Требало би тих страхота да будемо свесни, а не да се унапред згражавамо над активностима звери, њеним печатима и бројевима; јер често, и несвесно сами на себе стављамо њен печат против којег се декларишемо. За подвиг одупирања звери хришћани (треба да) се спремају већ сада, изграђивањем поуздања у Бога, усрдном молитвом и сједињењем са Господом на Вечери Његовој – Литургији.
Утеху и охрабрење у будућим невољама даје нам Св. Јован већ сада написавши да ће власт и злочињење звери бити под Божијом контролом и ограниченог трајања: „И даде јој се власт да злотвори четрдесет и два месеца“ (стих 5). Овде не треба тражити тачно време трајања владавине звери; не бројати дане, месеце и године. Сетимо се да је један дан пред Господом као хиљаду година, и хиљаду година као један дан (2. Пт. 3;8). Дакле, оно што је овде изузетно важно, оптимистично и утешно је то да, без обзира колико било окрутно и насилно владање звери, време њеног злочињења је од Бога строго контролисано и ограничено. И, наравно, да је коначна победа Јагњетова.
На крају, истаћи ћемо да овим текстом ни у ком случају нису разматрани најбитнији аспекти Откривења; ово је само један аспект, онај који се тиче деловања и утицаја спољних елемената на Цркву (аждаје и звери). Постоји један други аспект Откривења, усудићемо се да кажемо, важнији, а то је унутрашњи, литургијски аспект (који нисмо сагледавали овога пута).
Овај одељак Откривења и његово разматрање, опет истичемо, не служи за застрашивање, за ширење панике и изазивање црних мисли. Напротив, овим одељком, уз реалност најављивања последњих догађаја, даје нам се чврсто укрепљење, храброст, нада, али и сигурност да ће Јагње, а тиме и Црква заувек победити и тиме остварити нашу бескрајну радост.
Запечатићемо ту победу и радост онако како их је запечатио свети Тајновидац на самом крају свог виђења:
„И видех Свети град, Јерусалим нови, где силази са неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу својему. (…)
И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што седи на престолу: Ево све чиним новим (…) И рече ми: Сврши се! Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. (…)
А храма не видех у њему (Јерусалиму), јер храм је његов Господ Бог Сведржитељ, и Јагње. И Град не потребује сунца ни месеца да му светле, јер га слава Божија осветли, и светлост је његова Јагње. (…)
И више неће бити никаквога проклетства; и престо Божији и Јагњетов биће у њему, и слуге његове служиће Му, И гледаће лице Његово, и Име Његово биће на челима њиховим. И ноћи више неће бити, и неће требати светиљке, ни светлости сунчане, јер ће их обасјавати Господ Бог, и цароваће у векове векова. (…)
Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе!“
