Иво Андрић је једном давно написао да је Његош прототип косовског борца. Рођен је 1813. године у селу Његуши, недалеко од Цетиња, као други син Томе Марковића Петровића и Иване Пророковић.
Крштено име било му је Радивој, а највише је волео да га зову Раде. Претпоставља се да је додатак Његош преузео од свог стрица, Петра II, који га је често користио.
Стриц, владика Петар I, узео га је 1825. године себи, на Цетиње, да га школује и припреми за свога наследника. Неко време учио је школу у Боки Которској. Од 1827. до 1830. био му је учитељ Симо Милутиновић, који га је васпитао на особит и чудноват начин. После стричеве смрти, 1831, буде закалуђерен, постане архимандрит и прихвати владу над Црном Гором.
Као владар устао је против племенске анархије и против крвне освете, и отпочео уређивати земљу, прикупљати у своје руке власт, установљавати судове и школе, градити путеве. Године 1833. ишао је у Петроград, где је завладичен.
Вративши се с пута, он је наставио своју тешку владавину, ратујући с једне стране са херцеговачким муслиманима и скадарским пашама, а с друге стране с немирним племенима и многобројним незадовољницима у земљи.
Задржавши се неко време у Бечу, 1836. је опет отишао у Русију, где је остао до 1837.
Остатак живота провео је на Цетињу, ретко излазећи из земље, бринући се како да одбрани Црну Гору од сталних спољних опасности. Године 1846. отишао је државним послом у Беч, 1848. задржао је Црну Гору да остане мирна, 1849. је закључио са Србијом тајни уговор о ослобођењу Босне и Херцеговине. Разболевши се, 1850. ради лека иде у Италију, где у Напуљу проведе зиму. Болест је узимала маха, он се вратио на Цетиње, и тамо умире 19. октобра 1851.
Његош је био владика потпуно друугачији од свих до тада. Његово замонашење, је, како тврди књижевни критичар Јован Скерлић, било из политичких разлога. Да би наследио трон након свог стрица по утврђеном реду, владар Црне Горе морао је бити владика.
Његошу, ипак, иако Скерлић тврди супротно, јесте стало дос вог архијерејског чина.
Јесте пре свега био владар, књижевник и човек који се изјашњавао као Србин, а касније ће се истаћи и као велики мислилац. Његова способност критичког промишљања, утицаће у великој мери и на његове политичке одлуке које је веома рационално доносио.
Али, утицаће много и на његов књижевни рад. Само је слободан, критички отворен и веома рационалан дух створио себи способност да створи дубоко мислене стихове.
Познаваоци његовог рада и живота, кажу да је Његош био особа ретке природне интелигенције, врло даровит, луцидан и веома духовит човек. Међутим, без формалног образовања, Његош је касније сам, потпуно самостално, радио на томе да се развије као стваралац.
На Цетињу, без игде икога, препуштен сам себи, без икаквог образованог друштва, он се бацио на читања, размишљања, и на књижевни рад. Научивши руски, француски, италијански, много је времена посветио читању и проучавању књижевности — посебно чита Дантеа, Петрарку, Милтона, Бајрона, Пушкина.
Као његов игуман Теодосије у „Шћепану Малом“, он на звездама учи богословију. Путовања по Русији, Аустрији, Италији још више су проширила његов духовни видик. И баш тим, сопственим трудом и непрекидним читањем великих писаца и мислилаца, он стиче знатно књижевно и филозофско образовање.
Његош је почео да ствара око 1832, под утицајем поезије Симе Милутиновића и Лукијана Мушицког, чије стихове је знао наизуст. То су песме богате митолошким елементима, и богате љубављу према националном.
Године 1834. изишла је на Цетињу прва његова књига „Пустињак цетињски“, збирка пригодних стихова у славу Русије и њених владара. Стил којим је ова збирка написана је био, по мишљењу тадашње књижевне критике невешт.
Исте 1834. године изишла је на Цетињу друга његова књига „Лијек јарости турске“ у којој су песме по угледу на народне, и у којима се певају јунаштва Црногораца и њихове победе над Турцима. У том епском певу, назван „Слободијада“, који је штампан тек 1854, у десет песама слави разне црногорске победе над Турцима и Французима. Спев је написан у осмерцу и са књижевнијим изражавањем.
Поред тога, по повременим листовима, часописима и алманасима, Његош штампа своје мање песме, махом пригодне и рефлексивне.
Из тога првог доба су његови делимични преводи из „Илијаде“ и руског спева „Слово о полку Игоровол“. Српска књижевна задруга 1912. издала је сакупљене његове „Мање пјесме“.
Рођен у крају где је народна традиција била врло јака, а народна песма увек жива, васпитан од Симе Милутиновића који је занесено волео народну поезију, Његош је заволео народне песме, скупљао их, и подражавао их.
Он је скупљене песме најпре слао Вуку Караџићу, најзад, 1845, сам издао једну збирку Огледало српско, у којој, поред песама које је он прикупио, има песама из збирке Вука Караџћа и Симе Милутиновића.
Он пева по угледу на народне песме, и тако је испевао и Лијек јарости турске и доцније издане спевове „Кула Ђуришића и Чардак Алексића“ (1850), песме иначе једнолике и без поезије.
Вук Караџић мисли да је извесне песме о новијим бојевима црногорским испевао сам Његош и да су оне, испеване сасвим у народном духу, ушле у народ и остале као народне. Знање народне поезије и љубав према њој огледа се у најбољим делима Његошевим, нарочито у „Горском вијенцу“.
Његош се као песник стално развијао и тек четрдесетих година настаје његов прави књижевни рад. Од подражавања Милутиновићч и Мушицкога и певања по узору народне поезије, он прелази на оригинално књижевно стварање и даје крупна и самостална књижевна дела. За последњих неколико година његова живота изашла су три његова најважнија дела: „Луча микрокозма (1845)“ , „Горскм вијенац (1847)“ и „Лажни цар Шћепан Мали“ (1851).
Религиозно-алегоријски спев „Луча микрокозма“, епопеја о стварању света и човека, борба Сатане против Бога, јесте његов најмање оригиналан велики рад. Његош је читао Милтонов „Изгубљени рај“ и било је очигледно да је инспирацију у писању овог спева пронашао у Милтону.
Иначе, у спеву има духовног полета и високих идеја, религиозно осећање је врло дубоко и јако, и то је до данас остао најбољи религиозни спев српске књижевности. Иначе, „Лучу микрокозму“ Његош је посветио свом учитељу Сими Милутиновићу Сарајлији.
Личност Шћепана Малог, пустолова који се у осамнаестом веку у Црној Гори издавао за руског цара, занимала је Његоша и он је о њој прибрао све што се сачувало у народној традицији и што је нашао у венецијанском архиву.
Од тог историјског материјала он је написао историјску драму, управо нит слабо повезаних драмских слика. По облику, често и мотивом и изразом, „Шћепан Мали“ личи на Горскм вијенац, али је без његове велике снаге и поезије.
Дело је доста суво, и Његош га је радио више као историчар и политичар него ли као песник. И околности, како политичке тако и стваралачке и животне, утицале су на то да „Лажни цар Шћепан Мали“ буде знатно слабији од „Горског Вијенца“ у који је Његош уткао себе.
„Горски Вијенац“ је била круна његовог песничног стварања, најоригиналније дело српске поезије. Он је то дело стварао врло пажљиво, попут драгуљара који израђује филигрански рад невероватне лепоте, тако је и Његош у „Вијенац“ унео највише своје и мисли и сву своју песничку способност.
Предмет је историјски догађај, истрага потурица у Црној Гори с почетка осамнаестог века. Тај догађај у очима Његошевим значио је рођење слободе црногорске и српске, и зато је свом делу у рукопису дао име Извијање искре, Извиискра.
Историјски догађај дао је само оквир делу, али оно што је најлепше у њему, то су високе рефлексије, филозофске мисли, снажно патриотско осећање, јуначки типов пуни особености и израза, узвишен поетски дах којим је цело дело прожето, стил збивен, једар и сав у изрекама, крепки и звонки стихови.
У „Горском вијенцу“ Његош је извео оно што су многи и пре и после њега покушавали: да на основу народне пеозије, из елемената народне поезије, из народног живота и из народне душе, створи велико и оригинално уметничко дело.
Одмах после изласка „Огледала српског“, када му је још била „пуна глава народних пјесама“, он је узео да пише Горски вијенац.
При писању он се служио „Диком црногорском“ и „Историјом Црне Горе“ од Симе Милутиновића, али окосницу је чинило народно предање и народна поезија, и то у толикој мери да се са разлогом рекло да је Горски вијенац „једна опсежна синтеза песама о Даниловом времену“.
Размер и ритам је из народне поезије, дело је испуњено „живом старином црногорском“, предањима, веровањима, обичајима, изрекама и пословицама, тако да тим поетским реализмом даје пуну и јасну слику непосредне стварности.
Његош је био дубоко националан човек и осетио је народну душу дубље и потпуније но ико. И зато је његово тако уметничко дело толико приступачно и разумљиво народу, и зато је овај производ високе књижевности у исти мах и најпопуларнији спев целе српске књижевности.
Кад је писао „Горски вијенац“, Његош је преживљавао оно што је његов предак, владика Данило, доживео у почетку осамнаестог века.
Била су то иста она суморна осећања и невеселе мисли о злој судбини и мрачној будућности српскога народа које исказује родољубиви владика Данило, јесу мисли и осећања која је имао Његош у тешким данима које је Црна Гора имала за његово доба.
По тим песничким сликама, где је његова лирика постала у ствари лирика његовог интелекта, може се одмерити не само снага Његошевог песничког израза, већ и сва стремљења, жеље и молитве човека, као световног бића, у коме су се у исто време преплели филозоф, владика и политичар.
„Горски вијенац“ има драмски облик, али у ствари то је само низ сцена и дијалога и монолога. То је складна мешавина драме, епа и лирике. Иако није задовољавао све захтеве ондашњих естетика, „Горски вијенац“ је доживео успех као ниједно српско песничко дело пре њега.
Најобразованији људи тог времена, али и проучаваоци Његошевог живота и дела, осетили су његову велику поетску вредност. Народ је својим срцем и вековним слободарским духом који је гајио, осетио тај дубоко национални карактер спева. Његош је умро веома млад. Зато је губитак за српску књижевност, политику и националну мисао био немерљив.
То су, како Скрелић тумачи, године када је човек у јеку живота, када је почео да пише и ствара књижевно, филозофски и мисаоно потпуно зрела и савршена дела.
Али и по ономе што је написао, он је високо прелетео над осталима који су пре њега писали и дао најбољи спев на српском језику.
Његош је имао више унутрашњег живота и духовне дубине но иједан српски песник, он је најбоља филозофска глава и најмисленији човек који је на српском језику писао, најбољи наш песник мисли и лирике духа.
Са јаком националном душом, знајући и дубоко осећајући народни живот, боље но ико, он је моћно изразио народну душу, био, јесте и остаће велики национални песник српски.
