Све у овом несталном палом постојању јесте двосекли мач као што и свака употреба има и своју злоупотребу а свака намера своју злонамеру. Оно што од намере чини злонамеру и оно што од употребног прави злоупотребу јесте човек, односно његова пријемчивост ка лаким решењима, инстант импресијама… одлука да не да најбоље већ да се препусти лаким и инертним решењима. Тако је Ларусову енциклопедију, Британику па и Вујаклију заменио “свезнајући“ Гугл а сам однос двеју непоновљивих и боголиких личности – “чит-чет“ преко Фејсбука, Твитера, Мај Спејса… који, будући да остаје у сфери сајбер неба, никада не може да досегне своју пуноћу и поенту док сами актери бивају ускраћени оног најбољег у њима тим пристајањем да такав половичан начин буде њихов начин и модел живљења.
Адам је пао јер је одбио да има заједницу са Богом док човек данашњице живи тај пад јер одлучује да одбија заједницу са другим човеком мимо које, нити може досегнути заједничарење са Богом нити може имати потпуну свест о себи која, опет, јесте и претпоставка односа са другим. А, онда фингирање животом, ове или оне фрустрације и фобије, ови или они бесови и потиштености налазе своје остварење на “небу“ које нуди ту привилегију да собом може заклонити актера нудећи му ту бенифицију безобличне и безимене масе, којој је све већ по дефиницији дозвољено али којој такође ништа није ни свето. И, у оном моменту, када човек одлучи да погази ону највреднију и најсветију реалност у себи, сопствену личност дакле, тог момента све постаје дозвољено и бива слободно на штету, на погибељ анонимности, избор половичности и фрустрираности а човек човеку постаје странац, средство… нико и ништа – употребна и потрошна ствар.
Такав однос, као нус ефекат немања односа, представља последицу која, проглашена узроком, одаљује све више човека од човека чинећи га нечовеком а сам сајбер полигон ових збивања, ареном у којој анонимуси заривају своја отровна копља онолико дубоко колико у властитој реалности то не могу учинити. Страх јесте корен агресије док је исконски човеков страх управо страх од самоће, од немања другог, од ништавила једном речју, пошто је за личност неопходан тај други не би ли она сама имала име, имала постојаност, вредност која се односом љубави потврђује чинећи ту конкретну личност апсолутно непоновљивом, једном и једином – циљем; никада средством, никада више средством. Не сагледавши тог другог на начин циља човек остаје ускраћен димензије личности те бива сведен на ниво индивидуума који опстаје али који не може опстати.
Све друго јесте последица тог немања и те половичности а тај страх, који јесте корен агресије, размењује се у реалности властитог промашаја. Један од најбољих полигона те промашености јесте сајбер свет, у којем је све дозвољено али не и слободно. Индивидуум не може разликовати дозвољено и слободно и ту почиње сајбер арена ових или оних анонимуса у њиховој паничној борби за потврду властитог постојања, вредности, битности… свега онога чега су се у збиљи одрекли. Свега онога за шта у збиљи нису имали храбрости не разумејући да се други не поробљава већ осваја. Осваја давањем никако узимањем, великодушношћу не ускогрудошћу егоцентризма у његовом јаловом покушају да свет заврти око себе. Други су пакао – јесте закључак те линеарноегоцентричне перцепције себе и других који се потхрањује илузијом дружења, необавезног “чит-чета“ два индивидуума, сајбер ареном људске агоније и промашености, којима човек тражећи себе руга се другом, користи другог, мислећи да тиме себе конституише заправо се суштински поништава.
Поништава као личност, као боголики створ чијим се избором Вечност отвара и чијим се односом творевина чини трајном, постојаном, уместо што “тужи и чека“ посматрајући тај јалови ход индивидуума ка ништавилу, ка небићу властите анонимности. Толико је страшна та варка којом се живи и које је “сајбер“ свет само израз и погодни полигон док узроци заувек остају затамњени том обманом блискости двеју јединки која се “чит-четом“ изражава, необавезношћу поништава.
Те и тада, као и јуче, као и данас, остаје и остаће само човек наспрам другог човека и у зависности од плода тог односа целокупна ће се творевина радовати том надкосмичком загрљају Бога и човека, Творца и творевине или ће занавек “тужити и чекати“ да се појаве ти “синови Божији“ гледајући те несређене и необавезне индивидууме у њиховој арени “чит-чет“ величине и постојаности.
Мислите о томе…
