Грех. Његов појам и дефиниција занимају данашњег човека. Данашњи човек би да зна шта може а шта не може да уради, шта му је ”дозвољено” а шта не, не увиђајући у таквом свом ставу властити промашај (грех).
Такође, човек би да зна о моделима грешности и квотама ”праведности”, не би ли тиме мерио другог човека. Његов ”грех” и његов преступ. Не би ли се тим информацијама такмичио у ”подвигу”.
Е, па драги моји, ако сте се икада о овоме на овај начин питали знајте – то је био грех! Дакле, није грех нечији преступ колико Ваша жеља да то као грех окарактеришете! И ево сада ћу Вам дати Библијско образложење тога. Не брините, изузетно је кратко. То су заправо два места из Светог писма Старог и Новог завета не би ли њима што јасније подвукао поенту да се Божији приступ томе није мењао. Људски јесте, и то нас доводи до глупости која се одиграла пре две хиљаде година када су ”праведници”, робови Закона, детектори туђих слабости и посрнућа, разапели Сина Божијег, са девизом да је Он хулио на Бога!?!?!
Дивно, зар не?
Па, сетите се онда коме сте налик сваки следећи пут када окарактеришете поступак брата или сестре до себе. Поготово оних који ПРИСТУПАЈУ Христу! Сетите се коме сте налик! И знајте да својим језиком поново разапињете Господа на тај начин.
Али, вратимо се Светописамским поукама. Прва је из Старог завета: ”Моја је освета! Ја ћу узвратити.” (5. Мојс. 32:35) док је друга из Новог завета: ”Не судите да вам не буде суђено!” (Мт 7:1)
Дакле, који тачно део није био јасан? Да ли ”освета је моја ЈА ЋУ УЗВРАТИТИ” или ”не судите да вам не буде суђено”? Где је запело?
Можда не би било лоше на овом месту навести став ап. Павла гледе тих питања, а који опет разрешава сваку двојбу око тога колико заиста ми имамо право да суделујемо у анализирању туђих живота и туђих одлука а поготово њихове Светотајинске одлуке да ПРИСТУПЕ Христу!
Ап. Павле каже: ”Ко си ти да судиш туђем слузи? Његов Господар одлучује о томе хоће ли се овај одржати или пропасти. Ипак, он ће се одржати, јер је Господ кадар да га одржи.” (Рим 14: 4)
Међутим, свима су нам знана флоскуле – сви смо грешни, увек смо грешни, нема човека а да не греши и да није грешан и тд и сл. – и оне би биле ОК да нас својим садржајем охрабрују да приступимо Безгрешном, јер свачији грех је заправо ничији грех, са свешћу да ”раном Његовом ми се исцелисмо” (Ис 53:5). Али, као и многе друге ствари, ове флоскуле су погрешно протумачене па су постале надахнуће онима који би да измере коефицијент нечије грешности. Тада је на сцену ступио МОРАЛ!
Морално посрнуће личи на грех. Чешће пута оно и јесте пратиља греха и његов израз па се временом и немишљем одомаћио став како тај ”морални преступ” јесте у суштини ГРЕХ; и да друге категорије једноставно нису битне. Битно је прогонити тинејџере који мастурбирају и претити им паклом и слепилом али је сасвим беспотребно објаснити том младом човеку да страх није све и да је Христос понео крст нашег пада не би ли уздигао нашу природу до десне стране Оцу. То једноставно није битно.
”Много времена изискује а страх то и овако уради знатно брже и боље…” – закључио је о том приступу Томас де Торквемада својевремено.
Да… у 15 веку можда али данас је 21 век и једноставно те категорије глупости више нису довољне нити одрживе. Плус, модерна медицина је дошла до емпиријске потврде да тинејџери неће ослепети услед мастурбације.
”Шах мат, Торквемадо!!!” – јесте епилог тог безумља.
Међутим дух Торквемаде и даље дивља… и даље завирује у туђе кревете, лонце и моделе побожности…. и даље би тинејџере слепилом плашио и и даље би ”лаж истином називао” (Шекспир).
Ипак, оставимо сада мале Торквемаде по страни (иако они никада неће оставити нас), и покушајмо да разазнамо шта је то грех уствари и када се први пут појавио и шта је собом импликовао.
Први пут срећемо тај појам у Едемском врту. И по томе можемо видети да грех није морална категорија јер управо Адам и Ева нису учинили никакав неморал. Никакав морални преступ. Оно што су они учинили јесте управо промашај (ἁμαρτία) њиховог назначења. Одабрали су да из материје црпе извор живота и идентитета. Тим начином су желели да постану богови. Једном речју, дијалог из 1. Мојс. 1:26 се није заокружио. Лик је дат али подобије (које је задато) није остварено. Процес је остао непотпун. Човек се није заокружио у свом назначењу. Смрт јесте тим начином постала очигледна. До тада није била уочена јер се управо односом превазилазила. Али, то је био однос са Богом, не са материјом и зато оно што им је Бог рекао: ”У који час окусиш умрећеш” (1. Мојс 2:17) јесте се остварило тада јер је у том тренутку смрт постала актуелна у људском постојању. Није више било односа којим би се тај недостатак створеног превазишао. Однос са Богом је одбијен преступом заповести а у ствари промашајем стварног циља (ἁμαρτία) човековог, који је – бесмртност, трајност, ”вечно добро битије” (св. Максим Исповедник) (што је последица односа са Бесмртним).
Покајање (μετάνοια) јесте суштински промена таквог начина постојања а зато и молимо да нам ПРИЧЕШЋЕ буде за опроштај грехова јер ХРИСТОС јесте заокружење дијалога Бога са човеком из 1. Мојс 1:26 пошто јесте заокружење процеса остварења човековог подобија и зато, и искључиво зато -”раном Његовом ми се исцелисмо” (Ис 53:5)! Зато што је у Њему људска природа добила своје заокружење у односу са Богом а ради чега је и створен човек. Управо да би тим односом себе остварио у вечности и зато знајте да Адам и није пао Христос би ипак дошао јер Христос јесте остварење људске природе. Без Христа нема бесмртности. У Христу, и једино у Христу, човек остварује могућност ”вечног доброг битија”.
”Добро битије” у овом контексту није тек ”морално битије” већ оно битије које се неће ништавилом поништити. ”Добро” је овде еквивалентно појму ”вечно” а не ”морално”. Вечност је категорија односа и зато би Христос дошао чак и да Адам није пао. Јер човек је стваран да буде Христос а зато Христа и називамо ”Другим Адамом” јер где је први погрешио (промашио – ἁμαρτία), Други је то назначење човеково остварио, дијалог из 1. Мојс 1:26 заокружио. А назначење човеково је – однос са Богом!
Тај однос је једино могућ ХРИСТОМ.
Тело Христово јесте Црква – заједница светих, зато што собом изражава Јединог Светог а то је ХРИСТОС! Заједница светих, конституише Христа у историји силом Светог Духа а то јесте Литургија. Литургија једноставно није могућа без ПРИЧЕШЋА јер је то централни део, не Литургије, него ЦРКВЕ. Дакле, те заједнице светих. Свих нас који смо удови тог Јединог Светог.
Надам се да сам макар мало приближио колико је ПРИЧЕШЋЕ заправо ПОКАЈАЊЕ јер њиме остварујемо себе у пуноћи властитог назначења а то ће рећи у пуноћи односа са Оцем. То је могуће једино и искључиво Христом. Причешћујући се ми заправо мењамо правац (μετάνοια) властитог живота од хода ка смрти до хода ка животу и, као што Адам када је окусио од забрањеног плода није моментално умро, тако и ми ако и умремо живећемо (Јн 11:25) јер имамо Живот. Живот који је превладао смрт.
”Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?” (1. Кор. 15:55) јесте заправо плод тог нашег егзистенцијалног заокрета који јесте покајање (μετάνοια) пошто Христос васкрсе из мртвих омогућивши нам собом ”вечно добро битије” у којем учествујемо ПРИЧЕШЋУЈУЋИ СЕ!
Никако другачије, зато што причешће јесте заправо наше – ПОКАЈАЊЕ.
МИСЛИТЕ О ТОМЕ!
Свештеник др Угрин Поповић
