Врачање, прорицање судбине и тумачење снова јесу забрањени Мојсејевим законом а такође и ап Павле сведочи да такви неће наследити Царства. Али шта то заправо значи и да ли је могуће то исто практиковати само другачије именовати. Као на пример – прихватити термин ”прозорљивост” и уместо врачар или гатар, човека назвати ”старац”? И онда то исто очекивати само овог пута са легитимитетом јер је дотични на страни ”добрих момака”?

Шта је заправо проблем код врачара, гатара и тумача снова? Шта је заправо проблем у томе да другом човеку дамо власт над сопственим животом? Зашто је то проблем? Или боље питање зашто ми то тако силно желимо?

Списак застрањења по питањима хришћанског поимања живота је нажалост подужи. Прво и осносво застрањење је срамежљиво причешћивање те и само схватање да тај дар можемо и морамо заслужити. То што не прихватамо ДАР Божји јесте заправо темељ куће настраности која се изражава у сваком следећем нашем кораку.

Јако друго место на том настраном списку ”црквених сујеверја” јесте потрага за духовницима, прозорљивим старцима или како би се то уопштено окарактерисало – ГЕРОНТОМАНИЈА. То је управо став који директно оспорава Божји Промисао и по којем је на нама да ”нађемо” у неком манастиру или забити, човека који ће постати аранжер нашег живота.

Свакако, ко се од свештеника или свештеномонаха тога прихвати, том одлуком сведочи о властитом духовном узрастању тако да та веза од старта бива осуђена на слепило.

Међутим, осим комичности ту је укључена и трагичност пошто тај ”старац”, а по Вашој дозволи, почиње полако да Вам се меша у живот и у неке одлуке које су далеко изнад његових принадлежности. Но, како сте се ви потрудили да га имате то самим тим он то својим ангажовањем не жели девалвирати. И онда креће списак када се треба са женом састајати (ако је човек ожењен а ако није како треба жену пронаћи, па ма шта то у пракси значило), где је треба пронаћи, како се она треба опходити према посту, колико деце она има испоручити, како се треба понашати према свету а како у дому и тд и сл.

Дакле, брошуре брачног понашања издаје неко ко нема брак пошто су ти ”старци” углавном монаси. Такође, они се питају и о васпитању деце, правилном разуме се, иако они сами немају децу. Правила поста на води се подразумевају. Као и магичан и против канонски број дана – 7 – који се имају испостити на води, уз обавезну ригорозну исповест, не би ли се човек удостојио Причешћа, које се онда има узимати пар пута годишње, са женом или не. Деца до 9 година обавезно.

Затим, ЦРКВЕНИ ТУРИЗАМ јесте такође одлика оваквог приступа хришћанском животу у којем се подразумевају вечите потраге за импресијама, чудима, поукама, показањима Божјег присуства у прозорљивим старцима и тд и сл. Морамо да нагласимо на овом месту да здрав приступ обиласку Светиња јесте препоручљив али схватање да се тамо налази нешто чега нема у Вашој парохијској цркви јесте налик размишљању да ће човек сигурно постати уметник уколико крочи у Лувр. Да тамо јесте депонована енергија великих уметника која ће се свакако излити на Вас уколико посетите тај музеј. Заправо, Ви сте сигурно следећа инкарнација Тицијана уколико само закорачите у Лувр за симболичну надокнаду од 89.99 евра по особи.

То БУКВАЛНО не иде тако. Како за Лувр тако и за наше Светиње а управо то је дух тих црквених авантуриста у приступу хришћанском начину живота. У тим конвојима неожењених постоји молитва за женидбу, за добијање деце, излечење од овог или оног те са тим расположењем човек хита старцима и благодати која је скривена од регуларних токова црквеног живота. То је левл ПРО док је регуларни модел за све оне који једноставно немају жеље за ”старцима” или времена да окапавају по манастирима ишчекујући неки свој тренутак када је Бог наумио да их почасти каквим чудом.

Данас живимо у времену есхатолошке психозе и дислокације хришћанских вредности те своју Богом дану слободу нудимо као жртву паљеницу на олтар јефтиним триковима који се скупо наплаћују. Та жеђ за духовним ропством заправо јесте слика пуних храмова у којима нико не приступа Христу. Где се нико не причешћује али зато сви ишчекују полазак аутобуса који их води неком новом манастиру, неким новим могућностима за импресије, могуће женидбе, познанства… а све то уз благослов ”старца” којег су нашли у подножју те и те планине или те и те врлети или тог и тог манастира (наставите низ).

Христос нам даје слободу и Христос нам даје Себе. Христос је Литургија.

Мислите о томе…

3 KOMENTARA

  1. Можда мало престрого написано, али у суштини тачно. Шмеман је на сличан начин писао о томе. Отац Угрин је можда изоставио да у тексту опише како изгледају позитивни примери односа „старац“ верник.

  2. „болан баје где му не пристаје“ људи болне душе траже лек утеху и помоћ! Боље да следе „старце“ чак и погрешно(како наведосте) него ТЕЛЕВИЗОР!!! Са те кутије ће само зло упуство добити! Некако нема пуно избора већина парохијских свештеника у мили-секундама разговара са вјерницима! Брате увијек негде журе трче немају времена!

  3. Веома трезвено написан текст. У Руској православној цркви архијереји су саборно осудили злоупотребу духовништва, такозвано „младостараштво“, још 2000. године. Наравно, однос духовника и хришћанина који му се поверава зависи од зрелости и једног и другог. „Младостарци“ делују само на тлу одрицања од највећег дара који нам Христос дарује – слободе.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име