Тимочки епископ Емилијан Пиперковић (1886 Липљан-1970.Зајечар) провео је на епархијском трону безмало пола столећа (1922-1970). Био је члан Светог Синода СПЦ почев од 1927.г. На конференцији православних цркава у Ватопеду 8-25.јуна 1930.г. заступао је СПЦ заједно са епископом Николајем Велимировићем а са епископом бачким Иринејом Ћирићем, затим изасланик Српске православне цркве у посети цариградском патријарху Фотију децембра 1931.г. поводом обострано исказане жеље стварања тешњих веза Цариградске патријаршије и Српске православне цркве, у датом случају на пољу реформе календара и пасхалије, реформи у цркви.
Поводом одлуке Архијерејског сабора СПЦ да не призна Удружење православних свештеника Југославије, београдска “Борба“ је 3.7.1952.г. објавила текст “Коме смета сарадња између државе и православне цркве“ у коме оштро напада “народног непријатеља“ Емилијана Пиперковића. “…Међутим, – једном делу епископа – који су непријатељски расположени према социјалистичкој Југославији, а међу којима се нарочито истичу Јован Илић, Емилијан Пиперковић, Јосиф Цвијановић, Симеон Станковић, Арсеније Брадваревић, Макарије Ђорђевић и Василије Костић, изгледа да ово сређивање односа, нарочито учешће свештеника у раду масовних организација, њихова подршка народној власти и тако даље, није ишло и не иде у рачун. Они су у таквој ситуацији у немогућности да православне свештенике користе за своје мрачне планове, као што то понегде чине њихова католичка сабраћа. То је главни разлог њиховог настојања и непријатељског рада на разбијању Удружења православних свештеника у почетКу његовог стварања а сада на томе да га Архијерејски сабор не призна. С друге стране, они су на овај начин дали подршку свим непријатељски – расположеним . свештеницима који се налазе ван Удружења…“
Аутор “Тоше Поповски“ закључује да “Удружење православних свештеника Југославије, које је у свом досадашњем раду дало доказа љубави и оданости према својој земљи, сигурно неће дозволити да му ти епископи онемогуће даљу плодоносну активност“
Већ 12.јула 1952 зајечарско гласило Народног фронта- лист “Тимок“ публиковао је текст “На истом послу-Непријатељски рад владике Емилијана“:
“Владика Емилијан Пиперковић не само да припада групи непријатељски расположених епископа, који кроз Архијерејски сабор покушавају да разбију свештеничко удружење, а о којима је недвано писала “Борба“, већ он и својим радом и држањем овде, на терену, покушава да ровари против тековина социјализма и да хушка свештенике на заваду са народном влашћу и Народним фронтом. Слично као љубљански бискуп Вовк, о чијем је непријатељском и издајничком раду писала наша штампа, и владика Емилијан је, нагоњен мржњом према свему што наш народ данас гради и ствара, упутио неку врсту “пастирског писма“ свештеницима Тимочке епархије. У овом писму он на безочан и сраман начин клевета нашу социјалистичку стварност и подстрекава свештенике на непријатељско држање према народној власти и Народном фронту, у коме већина свештеника ради. Као и Вовк и остале слуге мрачних снага Ватикана и реакције, тако се и Емилијан у свом писму пре свега окомио на слободарске тековине радничке класе наше земље као што је слобода савести и слобода мишљења. Он никако не може да се помири с тим да је радничка класа својом крвавом борбом против окупатора и домаћих издајника извојевала себи право да слободно усвоји науку и научне погледе на свет, да слободно проповеда своју идеологију и гради себи бољи живот, светлији и културнији.
Слободно проповедање напредне научне мисли то је историјско право радног народа које му не може нико одузети. Прошло је време када су владајући кругови буржоазије, који су били тесно повезани са владајућим круговима цркве, због изречених мисли, због атеизма и материјализма хапсили, премлаћивали и слали на робију најбоље и највредније синове наших народа. Жалећи за тим временима Емилијан се са бесом окомио на слободно проповедање материјализма, и на одвајање цркве од школе. Огавно клеветајући нашу народну власт и пишући како се код нас “иде и нагони у чисто незнабоштво“, како се омаложавају свештеници и како им се стварају потешкоће и непријатности у њиховој пастирској делатности.
Емилијан је ишао за тим да још подстакне непријатељску пропаганду о прогону цркве у Југославији, да и он долије још мало уља на ватру коју пале и разбуктавају Ватикан и међународна реакција. Колико срамних лажи! Баш њему, владици Емилијану било је омогућено, не само да служи и проповеда, него и да слободно обилази своје епархију и ради несметано све што хоће (прошле године је посетио Неготин и друга места у северном делу Области, затим неке манастире итд. и свуда је тамо служио и проповедао). С друге сртане сами свештеници су на многим својим конференцијама сами истицали да они слободно врше своје вреске послове и да им се нико не меша у њихов рад. Зато је велика већина свештеника и приступила свештеничком удружењу, док владика и група око њега настоје да га разбију. Да ли је све ово случајно? Ако погледамо ко је владика Емилијан и какав је његов лик, онда ћемо видети да то што он сада ради није ништа ново нити случајно, већ да је он само остао доследан својој противнародној линији на којој је увек био.“ У одељку “владика изјављује лојалност Немцима“ пише: “Да не говоримо о његовом раду пре рата када је згртао богатства са великих црквених и манастирских имања, возио се сопственом лимузином и тиранисао попове који су морали да клече пред њим. То је онда било добро вријеме (а ово је данас свакако невријеме како он каже у свом писму). Када су фашистички окупатори поробили нашу земљу тај преосвећени отац пожурио се да оде у немачку крајскоманду да би им изјавио лојалност. Српски владика у немачкој крајскоманди изјављује лојалност! Треба ли томе какав коментар? После тога овај лојални владика мирно је седео у Зајечару и био пријатељ и са таквим људима који су после стрељани као народни непријатељи (срески начелник Бошко Павловић). А када су Немци довукли у Зајечар, унаказили и изложили лешеве изгинулог белогардејског и четничког олоша, онда се ту нашао и владика Емилијан да им одржи говор. Тај говор у црквеној порти још један је прилог верности непријатељима наших народа, које је владика приказао као идејне борце, као жртве борбе идеологије у свету итд. Кад је дошло ослобођење владика не само да није сматрао да треба да изјави лојалност народу и његовој ослободилачкој борби (то му уосталом нико није тражио), него је отпочео непријатељски да се држи и да ради.
Он то најбоље изражава у томе што се још дуго времена у цркви моли за краља Петра. Када је нашим властима изручен као ратни злочинац немачки крајскомандант (Шулце Лангеман) он се, чим је доведен у Зајечар, из затвора обратио владици Емилијану за помоћ. И лојални владика послао му је у затвор своју пошљку. Од ослобођења до данас владика Емилијан ни једном није гласао, па чак ни онда када је појачан притисак од информбировске најезде и када је народ Зајечара, да би показао своје јединство и спремност за одбрану земље изшао на изборе 99,92%. Чак и тада владика је остао у оних 0,08%. Он такав свој став мотивише тиме да се “не бави политиком“. Колико цинизма! А није ли баш то најсмишљенија политика (и те каква политика) упререна против социјалистичке Југославије и свих напора наших радних маса. Није ли случајно и то апстинирање од политике кад се на место ранијег црквеног одбора постави поверенство у које се између осталих узима и један од највећих реакционара, бивши капиталиста Валовић. Само оних неколико примера показују да није ни мало чудно што се данас владика Емилијан тако проактивизирао као заклети непријатељ социјализма. Он хоће да разбије свештеничко удружење, хоће да на питању вере ствара раздор у народу у време када је нашем народу јединство најпотребније, хоће ли пружити материјала непријатељима наше земље за њихову пропаганду против Југославије (а њима је све једно да ли ће тај материјал наћи у писму љубљанског бискупа Вовке, или у писму тимочког епископа Емилијана). На последњој седници свештеничког удружења, када су сви поштени свештеници оградили себе од оваквог непријатељског става владике, Милутин Станојевић и Јовић покушали су да га бране. Поставља се питање шта група око њега мисли кад га помаже у његовој противнародној работи. У нашој земљи загарантована је слобода савести, па према томе и вероисповести, сваком нашем човеку. Свако може слободно да верује или не верује, јер то је његово право. Али због тога, и баш ради тога ни наш народ, ни народна власт, ни Народни фронт, неће дозволити да се слобода вероисповести злоупотребљава у политичке циљеве и да се под окриљем цркве спроводи непријатељска пропаганда против тековина Народне револуције.
А баш те тековине су нам најдрагоценије и оне се ни једног тренутка не могу и не смеју доводити у питање, јер је њих народ својом крвљу и знојем извојевао и оне одговарају дубоко његовим интересима и његовој будућности. “Наш народ је данас јединствен, рекао је маршал Тито у Нишу- да треба чувати ову Југославију каква је, социјалистичку Југославију обједињених Јужних Словена у овим границама. Ево, наши народи су свесни да морају чувати ту највећу тековину и за ту тековину треба да буде спреман да погине сваки наш грађанин ако буде требало“.То нису само речи већ и завет. Зато треба свим снагама и онемогућити свако подривање и поткопавање тих тековина. Став државе према цркви и свештеницима је јасан и он је на делу доказан. Баш овде у Зајечару сарадња свештеничког удружења са народном влашћу може да послужи као пример, а ово удружење било је једно од најбољих у Србији и поред настојања владике да га онемогући. Свештеници су добијали помоћ, добили су социјално осигурање итд. Излазило им се у сусрет по многим питањима. Неки од њих су у народној власти, неки су у руководству Народног фронта,а скоро сви раде у Црвеном крсту. Њихов рад је био задовољавајући и успешан. Народна власт ће и надаље продужити са оваквим ставом. Пружаће се и даље помоћ у сваком погледу као и раније, јер држава води бригу и о свештеницима као и о свим осталим синовима ове земље, ако се они односе као синови. Баш зато је и дужност свих поштенихх и родољубивих свештеника да не дозволе да се у њиховим редовима, под фирмом цркве, развија политичка пропаганда против социјалистичког уређења у нашој земљи, јер је то онај исти посао разбијања социјалистичке Југославије на коме су се здружени нашли и Ватикан, и реакција, и Информбиро и све мрачне силе којима је стало до угњетавања нашег народа и одузимања његове слободе.“
15.11.1952, од стране књажевачког дописника “Тимока“ објављен је кратак текст под насловом “Свештеници Тимочког и Сокобањског среза осудили непријатељски рад владике Емилијана“: “На годишњој скупштини Пододбора свештеничког удружења за Тимочки и Сокобањски срез, чланови удружења су једногласно осудили противнародно држање владике Емилијана у Зајечару, кога су окарактерисали као несавесног црквеног старешину чији је рад постао несношљив. Свештеници ових срезова нарочито су устали против отварања двогодишње духовне школе коју, према замисли владике, могу да похађају и људи без икакве школске спреме. Чланови свештеничког удружења сматрају да би се у ову школу увлачили и разни реакционарни елементи, који би касније, под плаштом цркве, стварали јаз између ње и државе“.
Не тако давно, међутим исти епископ Емилијан виђен је као изврсни јемац “искрених односа на државним властима и чувар тековина наше народноослободилачке борбе“- “особа која се својим радом током окупације није огрешио о националне и верске интерсе“. Једно друго свештеничко удружење –Удружење православних свештеника Црне Горе, 7 година пре “жигосања непријатељских активности епископа Емилијана“, изнедрило је идеју о његовом устоличењу за администратора црногорске епархије будуће Православне цркве Југославије у Црној Гори, што чини се није уносило нелагоду код комунистичких власти. Како је објавила “Побједа“ 24.јуна 1945, “родољубиво православне свештенство Црне Горе и Боке одржало је у Никшићу 14. и 15. јуна своју прву скупштину у ослобођеној домовини“, Усвојена је резолуција по чијем слову “Црногорско свештенство ће чувати крвљу стечене тековине народноослободилачког рата; у циљу учвршћења ових тековина, а у вези демократског уређења кроз које је црногорски народ добио правилно решење националног питања, нужна је потреба да се организује Православна црква Југославије; ради оздрављења црквеног живота у Црној Гори где нема архијереја, нити администратора… то тражимо да се постави за администратора наше епархије епископ Емилијан (Пиперковић) који се није својим радом у току окупације огрешио о националне и верске интересе; како не постоји стварно архијерејски намесник и црквени суд у нашој епархији, то основано привремено свештеничко удружење, коме стављамо у дужност да предложи једно свештено лице из наше средине за архијерејског намесника, који ће са њим у споразуму са администратором, уколико то буде епископ Емилијан, оживети црквени живот у Црној Гори, успоставити искрене односе са нашим државним властима и са њима сарађивати на обнови и изградњи наше домовине чувајући тековине наше народноослободилачке борбе“
Према Игору Ивковићу /Животопис седмог епископа тимочког г.Емилијана Пиперковића/, крајем маја 1950, свештеник Ратко Јелић, секретар Савеза удружења православног свештенства, писао је Државној комисији за верске послове о ширењу гласова да је најозбиљнији кандидат за патријарха Емилијан Пиперковић, који је био велики противник Удружења српског православног свештенства НР Србије. И то је вероватно био замајац у промени става државних власти према тимочком епископу.
Период његовог столовања 1922-1970. био је бременит искушењима и за епископа, и за вернике и за свештенство, на моменте једнаким оним који су на ову епархију стављани њеним гашењем 1886-1890. Православље и неговање култа личности доживотног председника Републике очито нису имали миран суживот.
Пропашћу Југославије, једнопартијског система “диктатуре партије пролетаријата“, потом и симулованог вишестраначја, пропагандна машинерија није изгубила на значају. И даље се беспоштедно користи као залога “извесније будућности“ уз латентно игнорисање тезе о историји као “учитељици живота“. Сцена је иста, декорација осавремењена, глумци мање вешти али зато упорнији и “правилније распоређени“.
