Православни идентитет подразумева и изражавање (исповедање) вере. «У искуству православне Цркве Литургија је увек била и јесте изражавање вере, живота и учења Цркве, па отуда представља и једини сигурни пут упознавања са њима. Lex orandi lex est credendi. Дакле, правило молитве јесте и правило вере» (прот. А. Шмеман). Вера се есксплицитно исповеда у молитвама анафоре, где се износе основне поставке о тројичности Бога, излаже догмат о искупљењу, наводи православно учење о Богу-Оцу као Творцу и Промислитељу, о Богу-Сину као Искупитељу и Богу Духу Светоме као Осветитељу, у Символу вере који изговара цела литургијска заједница, у молитви коју пре примања светог Причешћа узноси сваки верник који ће приступити Чаши. А приступање светом Причешћу заправо је кључни елемент православног идентитета (разуме се, уз постојање оног иницијалног, а то је да је извршено Крштење и Миропомазање сваког појединца).
Иако је усмерено Богу, богослужење Цркве истовремено представља израз људског братства и заједничења, образац за сваку истинску заједницу и извор сваке друштвености. Ово се у највишем степену пројављује у Евхаристији, где верни, примајући животворне Светиње Тела и Крви Христове, имају заједницу љубави са Светом Тројицом и једни са другима, чиме потврђују свој православни идентитет. Заједница љубави доживљава се не само међу присутнима, него и свима који су се присајединили Христу и Цркви као Његовом Телу, било да су одсутни или су упокојени, што се екслицитно изражава њиховим молитвеним помињањем: тако, већ на почетку литургије оглашених заједница се моли за мир свега света, за најсветијег патријарха (преосвећеног епископа), часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, за благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, за овај град (село, обитељ), за сваки град, крај и оне који са вром живе у њима, за оне који плове, за путнике, болеснике, паћенике и сужње, показујући своју свест о одговорности мољења за ближње и изражавајући јединство са њима: «Они су у мени као што су браћа један у другом; и сви су сједињени у Богу као што су деца у мајци и она у њима» (Д. Станилое). Јединство се такође изражава према уснулим члановима Цркве, њиховим вишекратним помињањем. «Благодарећи тајни Евхаристије, свецела Црква – земаљска и небеска – сабира се у јединство вере и заједницу Светога Духа. Црква сабира у себи и небеске силе (Анђеле, Арханђеле, Херувиме и Серафиме) и људе: и свете и грешне, и живе и упокојене, јер је сваки човек, чак и када умре, жив у Христу» (Оливије Клеман). Јединство верних унутар конкретне литургијске заједнице и у односу на верне свих времена и на свим просторима има и свој језички израз – литургијски плурал, који наглашава универзалну пунину и јединство Цркве. «Веома је значајно», констатује прот. Г. Флоровски, «да су све евхаристијске молитве написане у множини, укључујући и молитву узношења (анафора) која се изговара само од стране свештенослужитеља, али јасно, у име и у прилог верних. У ствари, претпоставља се да цело сабрање верних са-служује са својим свештеником или епископом <…>. Оно што свештенослужитељ непрестано говори је у име целе Цркве: ми се молимо». И заиста: од прве прозбе у јектенији, па до краја литургије, свака се молитва узноси у множини, као прозба свих скупа за све, за свакога ко се налази на молитви и за одсутне. Изузетак представља молитва Херувимске песме «Нико није достојан», коју узноси свештеник молећи се Богу да га удостоји да Му принесе Дарове; молитва пре причешћа («Верујем, Господе, и исповедам…») изражена је у сингулару, као лична молитва сваког члана литургијске заједнице понаособ, али је сви узносе истовремено и у истом облику, тако да се у њој сједињују. Саборност богослужења потенцира се и заједничким унификованим одговарањем верних у дијалогу са свештеником. Молитва коју свештеник узноси у име заједнице верних наилази на слагање, одобравање, идентификацију присутних са њом. Тако се формира дијалошко јединство, са обавезним констатовањем сагласности између свештеника и верних у погледу дубинског смисла молитвене поруке. Иницијатива у покретању дијалошког ланца по правилу припада литургу – возглавитељу евхаристијског сабрања, коме је, по речима Златоустовим, «сав свет поверен, и он, будући свима као отац, приступа тако Богу молећи се: да борбе свугде утихну, смутње да престану, мир и благостање и од свих недаћа свакоме понаособ и целом народу ослобођење да се подари», и који, иконизујући Христа, узноси молитву Оцу у Духу. Сваки одговор верних представља печат јединства њихових мисли и осећања, сведочанство њихове једнодушности у вери и молитви и израз њиховог саслуживања возглавитељу сабрања.
КРАЈ
