Откровење је сачувано у Цркви. Стога, Црква је прави и превасходни тумач откровења. Оно је заштићено и ојачано писаним делима: заштићено али не и исцрпљено. (…)

Светом Писму је потребно тумачење. Његово срце није у његовом изразу него у поруци. А Црква је од Бога назначени и стални сведок саме истине и пуног значења те поруке, једноставно због тога што сама Црква припада Откровењу, као Тело Оваплоћеног Господа. Објављивање Јеванђеља, проповедање Речи Божије, очигледно припада esse Цркве. Црква стоји својим сведочењем и објављивањем. Али то сведочење није само освртање на прошлост, није просто присећање, већ непрестано поновно откривање поруке једном предате светима и чуване вером. Штавише, ова порука је непрестано оживљена у животу Цркве. Сам Христос је свагда присутан у Цркви као Искупитељ и глава свога Тела и Он у Цркви наставља своју искупитељну службу. (…) Свештена историја се још увек наставља. Моћна дела Божија се још увек савршавају. Magnalia Dei нису ограничена на прошлост. Она су увек присутна и увек се настављају да буду присутна – у Цркви и кроз Цркву – у свету. Сама Црква је неодвојиви део Новозаветне поруке. Сама Црква је део Откровења – приповест о «читавом Христу» (totus Christus: caput et corpus, по изразу Св. Августина) и Духу Светоме. Коначни крај откровења, његов telos још увек није дошао. И само унутар искуства Цркве Нови Завет је уистину и у пуноћи жив. Сама историја Цркве јесте приповест о искупљењу. (…)

Свети списи су «надахнути», они су Реч Божија. Шта је надахнуће заправо никада неће моћи да буде потпуно дефинисано – у том постоји тајна. То је тајна божанско – људског сусрета. Ми не можемо у потпуности разумети на каји начин «свети Божји људи» чују Реч њиховог Господа и потом је изражавају на свом сопственом језику. Ипак, чак и у том људском преносу, то је био глас Божји. Ту лежи чудо и тајна Библије, што се Реч Божија налази у људском изразу. Бог је заиста говорио човеку, али је тамо био човек да на тај глас обрати пажњу и да га разуме. Овде је «антропоморфизам» заиста својствен. (…) Ствар је у томе да људски језик није изгубио своју природну спосбност да буде средство божанског откровења. Ако желимо да се божански глас јасно чује – он мора да буде људски. Оно што је људско није поништено божанским надахнућем, оно је само преображено. «Натприродно» не уништава оно што је «природно». Hyper fisin (натприродно) не значи para fisin (противприродно). Људски израз не представља изневеравање или умањивање величине откровења, он не онемогућава силу Божанске Речи. Реч Божија може на одговарајући начин и исправно бити изражена људским речима. Реч Божија се на замућује када се изговара људским језиком. Јер човек је створен по слици и подобију Божјем – ова «аналошка» веза чини комуникацију могућом. И пошто се Бог унизио да би говорио са човеком, сама људска реч захтева нову дубину и спсобност да би се преобразила. Божански Дух дише у организму људског говорења. Тако човеку постаје могуће да изрази речи Божије, да говори о Богу. «Теологија» постаје могућа – theologia, тј. logos peritheou. Стриктно говорећи, теологија је постала могућа само кроз откровење.

То је људски одговор Богу Који је први проговорио. То је сведочење човека о Богу Који му је говорио, чије је речи чуо, чије је речи одржао и које сада бележи и понавља.  (…)

Шта је то теолошка употреба Библије? (…) Библија је заиста једна, а уствари је ипак збирка различитих списа. То не треба да занемаримо. (…) Најлакше решење би заиста било ако бисмо могли да једноставно превидимо или превазиђемо разлику у времену, трајање самог процеса. Са таквим искушењем се хришћанство суочавало од најранијих дана. Оно је било у корену свих алегоријских тумачења, од Филона и псеудо-Варнаве до новог оживљавања у постреформаторским временима. То је било стално искушење свих мистика. Библија је сматрана за књигу свештених приповести, писана посебним (=нарочитим) симболичким језиком, а задатак егзегета је да пронађу скривено значење, да пронађу вечну Реч која је изражена на различите начине и прекривена различитим веловима. Историјска истина и перспектива је ирелевантна у овом случају. Историјске конкретности нису друго до сликовити оквири, поетске слике. Овде се трага за вечним значењем. Читава Библија се тако претвара у књигу поучних примера, славних примера који наглашавају (=истичу) надвременску истину. Није ли истина Божија увек иста, идентична и вечна? У оваквом контексту, природно је гледати у Стари Завет и тражити у њему доказе за сва посебна хришћанска веровања у убеђења. Два Завета су стопљена у један надвремени, и њихове посебне ознаке су потамњене. Опасност и недостатак оваквог егзегетског приступа је сувише очигледан да би га требало посебно побијати. Али једини прави лек против овог искушења јесте васпостављање историјског увида. Библија јесте историја, не систем веровања, и не треба да буде коришћена као summa theologiae. У исто време, то није историја људских веровања, већ историја божанског откровења. (…)

Зашто ранији ступањ откровења није превазиђен каснијим? Зашто су нам још увек потребни закон и пророци чак и у новом савезу са Христом, и зашто, у одређеном степену, имају исти ауторитет као Јеванђеља и остали новозаветни списи? Ја мислим да је то стога, што су то поглавља једне те исте књиге. Јер, очигледно, они (закон и пророци) су укључени у канон Писма, не само као историјски документи, не само као поглавља историје која је већ прошла. Ово се посебно односи на Стараи Завет. «Јер су сви Пророци и Закон прорицали до Јована» (Мт 11, 13). Због чега још увек држимо закон и пророке и у ком смислу? Какав би могла да буде исправна употреба Старог Завета у Цркви Христовој?

Пре свега, потребно је да то буде историјска употреба. Ипак, ова историја је свештена историја – не историја људских убеђења и њиховог еволуирања, већ историја моћних дела Божјих. А та дела не представљају неповезане упаде Бога у живот људи. Међу њима постоји блиска веза и кохезија. Та су дела предводила и водила изабрани народ према превасходној Божјој сврси, према Христу. Стога се, у том смислу, оно што је раније било, рефлектује и подразумева у ономе што је касније. Постоји непрекидност Божијег деловања, као што постоји и истоветност циља и сврхе. Непрекидност је основа онога што називамо «типолошко» тумачење. Светоотачка терминологија је на овом месту врло жива.  Ипак, увек је постојала јасна разлика између два метода и два приступа.. «Алегорија» је заиста представљала један начин тумачења.  Алегорист се превасходно бавио текстом. Он је трагао за скривеним и коначним смислом светописамских пасуса, реченица и чак посебних речи, који се скривао поред или иза «слова». Насупрот њему, «типологија» није била тумачење самог текста, већ пре интерпретација догађаја. (…) Требало је открити, утврдити и истаћи унутрашњи однос самих догађаја у два Завета. Типологист није трагао за «паралелама» или сличностима. Ни сваки догађај у Старом завету није имао «подударни» догађај у Новом. Ипак, постоје одређени темељни догађаји и Старом завету који су представљали «фигуре» или «типове» темељних догађаја у Новом. Њихово «подударање» назначио је Бог: ти су догађаји били ступњеви једног процеса искупитељног Провиђења. (…) Св. Августин говори о томе веома јасно: «In ipso facto, non solum in dicto, mysterium requirere debemus» (Треба да тражимо тајну не само у речима, већ и усамим чињеницама). А «тајна» (=«таинство») Старог завета јесте Христос. Не само у том смислу да су Мојсије и Пророци говорили о Њему, већ пре свега због тога што је читав ток свештене историје од Бога био усмерен ка Њему. У том смилу је Он испуњење свих пророштава. Из тог разлога, само у светлости Христа Стари завет може бити исправно схваћен (=разумљен) а његове «тајне» раскривене – оне су, заправо, раскривене доласком Онога «Који треба да дође». Истинито пророчко значење пророштава је једно, што се види посматрањем уназад, пошто су пророштва испуњена.  Пророштво које се још није испунило увек је магловито и загонетно (тако је и са пророштвима Књиге Откровења, која се односе на оно што ће ће доћи «на крају»). (…)

Још једна ствар је од велике важности. За «алегористу», «слике» које он тумачи јесу одсјаји претпостојећег прототипа, или чак слике неке вечне или апстрактне «истине». Оне указују на нешто што је изван времена. Насупрот овоме, типологија је усмерена према будућности. «Типови» јесу антиципације, преобликовање. Њихов прототип тек треба да дође. Типологија је тако историјски метод, више него што је психолошки.  Она претпоставља и суштински подразумева стварност историје коју усмерава и води Бог. Она је органски повезана са идејом завета (=савеза). Овде су прошлост, садашњост и будућност повезани у једниство божанске сврхе, а сврха јесте Христос. Стога типологија има наглашено христолошко значење (Црква је овде укључена, као Тело и Невеста Христова). У стварности, наравно, права равнотежа никада није држана. Чак и у светоотачкој употреби типологија је често била измешана (=загађена) алегоријским девијацијама и прираслицама, посебно при благочестивој и беседничкој употреби. Оно што је важно јесте да је у катихетском предању ране Цркве, које је било у блиском односу са служењем светих тајни, та равнотежа увек чувана. То је било предање Цркве а застрањења су била више производ радозналости или имагинације поједних учењака. Црква је, у пуној трезвености, имала историјско мишљење. Заједно са представљањем учења тј. система) Свето Писмо је увек читано у Црквама, са свесним циљем подсећања верних на историјску основу и позадину њихове вере и наде.

Свети Августин је наглашавао да пророци говоре о Цркви чак јасније него сам Христос, тј. Месија. У том смислу, ово је било једино природно. Јер тамо је Црква већ постојала – Израиљ, Изабрани народ, народ завета, био је много више Црква него нација, попут других «нација».  Ta ethne, nationes или gentes – ови сроднички називи су коришћени у Библији (и касније) управо за описивање незнабожаца или пагана и супротности са јединим народом Божјим који је такође (и пре свега) био Црква Божија. (…)

Једини истинити наставак Старог завета јесте у Цркви Христовој (…) Црква је истинити Израиљ, kata pneuma («по Духу»). У том смислу је још Св. Јустин одбацивао идеју да је Стари завет веза која повезује Цркву са синагогом. За њега је истинито било сасвим супротно. Све тврдње Јевреја треба да буду одбачене: Стари завет више не припада Јеврејима, пошто нису повреовали у Исуса Христа. Стари Завет сада припада само Цркви. Нико више не може да се позива на Мојсија и пророке ако није са Исусом Христом. Јер Црква је Нови Израиљ и она је једини наследник обећања датих старима. Нови и важан херменаутички принцип био је примењен на овим снажним тврдњама апологета ране Цркве. Стари завет треба да буде читан и тумачен као црквена књига. Књига о Цркви, ми бисмо додали. (…)

Под Старим заветом Црква је била ограничена на један народ. У Новом завету, све националне дискриминације су јасно одбачене: нема више разлике између Јеврејина и Грка – сви су, без разлике, у истом Христу. Другим речима, нико нема право да издвоји одређени елеменат из Старог завета, одвојено од његове непосредне везе са животом Цркве и да тај део постави као светописамску основу временског живота народа. (…)

Тешко је у Библији (тј. у Старом завету) открити било какву сталну или идеалну основу политичког или друштвеног решења за садашње или уопште за било које историјско подручје. Можемо заиста много научити из јеврејске историје. То ће, пак, бити само историјска лекција, а не и теолошка. Библијски фундаментализам у социологији није ништа бољи од било ког фундаментализма. Библија није ауторитет за социолошку науку, као што није ауторитет ни у астрономији. Једина социолошка лекција која се може научити из Библије јесте управо чињеница Цркве, Тела Христовог. Али никакво освртање на Библију када су у питању «временски» послови не може се сматрати за «доказ из Писма».  «Светописамски докази» постоје само у теологији. То не значи да никакво мерило не може да буде нађено или чак тражено у Библији. У сваком случају, таква потрага не би представљала «теолошку употребу» Библије. (…)

Права тема о којој говори читава Библија јесте Христос и Његова Црква, не нације или друштва, нити небо или земља. Стари Израиљ је био «тип» новог, тј. опште Цркве, а не неке посебне или одговарајуће нације. Национални оквир привремне Цркве је одагнан универзалношћу спасења. Након Христа, постоји само једна «нација», нација хришћана, genus Christianum – према древном изразу – tertium genus – дакле, управо Црква, једини народ Божји, тако да никакво друго национално одређење нема никакво библијско утемељење: националне разлике припадају поретку природе и оне су неважне у поретку благодати.

Библија је завршена. Али свештена историја још увек није. Сам библијски канон укључује пророчку Књигу Откровења. Тамо је Царство које ће доћи, коначно савршенство, и стога постоје пророштва у Новом завету. Читаво биће Цркве је на известан начин пророчко. Ипак, будућност има другачије значење post Christum natum. Напетост између садашњости и будућности у Цркви Христовој има другачији смисао и карактер него у Старом завету. Јер Христос више није само у будућности, него је и у прошлости, а тиме је и у садашњости. Есхатолошка перспектива има темељни значај за исправно разумевање Писма. Сва херменаутичка «начела» и «правила» треба да буду поновно промишљена и поновно испитана из есхатолошке перспективе. (…)

Библија је затворена управо зато што се Реч Божија Оваплотила. Наш коначни референтни појам није сада књига, већ жива личност. Ипак, Библија још увек има свој ауторитет – не само као запис прошлости, већ и као пророчка књига, пуна наговештаја, назначења везаних за будућност, за сам крај.

 

Припремио протојереј Дарко Б. Јелић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име