Одвојмо се привремено од теме о храни. Ми смо од ње започели са једним циљем, тј. да појмове „сакраментални“ и „евхаристијски“ ослободимо од слојева објашњења којима су обрасли у вековима „школског“ богословља, које их је употребљавало скоро искључиво у оквирима супротстављања „природног“ и „натприродног“, „профаног“ и „свештеног“, тј. супротстављања религије и живота, које иначе чини да је немогућ и преображај живота, и осмишљење религије. „Првородни грех“ се није састојао у човечијој „непослушности“ Бога, или у нарушавању „религиозних правила“. Грех се састоји у престанку глади за Богом, у престанку препознавања свог живота као тајинства општења са Богом.

Грех не представља пренебрегавање „религиозних обавеза“, тј. религије, него [чињеницу] да је човек самог Бога почео да схвата у категоријама „религије“, наиме – супротстављајући га животу. Јединствени прави грехопад човека јесте неевхаристијски живот у неевхаристијском свету. Човеков грех се не састоји понајпре у претпостављању света Богу, или у нарушавању равнотеже између духовног и материјалног, него у претварању света у материјални свет иако је требало да се претвара у живот у Богу, који је испуњен смислом и духом.

Ипак, Хришћанство благовести да Бог није оставио човека у изгнанству, и да га није препустио једино тузи за правим животом… Бог је човека створио „по срцу своме“ и за себе. И сама слобода човекова се састоји у напору да схвати изједајућу и тајанствену глад… И ту помрчину и чежњу за изгубљеним рајем Бог је осветио својом светлошћу. И Он није само спасао човека. Ради испуњења превечне замисли о њему, Он је учинио да човек појми где и ка коме га од искони призива његова неумолива глад.

Светлост коју је Бог послао јесте Његов Син Јединородни. Он је свагда и неугасиво светлео у тами света, а сада се јавио у пуноти свог сијања. Бог је Христа обећао свету још пре него што је дошао. О том обећању су сведочили старозаветни пророци, и не само они. Ми Хришћани верујемо да је тим сведочанством, обећањем и очекивањем Христа проникнута и да њима светли свака истина, ма колико била делимична и ограничена. Истина увек води ка Христу. По речима Симоне Вајл, човек који стреми истини у ствари увек иде ка Христу, чак и кад хоће да бежи од Њега. Слично је и у дугој и смутној историји религије. Било је објављено много таквих истина о Богу, које су се својој пуноти откриле и вечно се откривају у Христу. Једном речју, од самог почетка у свету је звучала (премда и заглушивана и „раштимована“) Божанствена музика, чију пуноту може да чује човек једино у јављању Исуса Христа у свету.

Хришћанство је у најдубљем смислу крај религије. У јеванђелској причи о жени Самарјанки код Јаковљевог бунара, Христос не оставља никакву сумњу. Господе, рече му жена, видим да си пророк. Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, веруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у ЈерусалимуАли долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају (Јн.4,19-21; 23). Самарјанка му је поставила питање о обреду, тј. о религији, а Исус је, одговарајући јој, на коренит начин изменио само питање. Нигде у Новом Завету нам Хришћанство није јављено као „култ“ или „религија“. Јер, религија је неопходна уколико постоји непремостива преграда између Бога и човека. Међутим, Богочовек Исус Христос је разрушио ту преграду, с обзиром да нам је вратио и даровао нови живот, а не нову „религију“.

Протојереј Александар Шмеман: ЖИВОТ СВЕТА (други део)

У раном хришћанском периоду та слобода Цркве од „религије“ у обичном смислу речи давала је незнабошцима повод да Хришћане оптужују за атеизам. Јер, њих није занимала ни свештена географија (тј. места на којима је био Христос у време свог земаљског служења), ни храмови, ни култови. Они се нису упуштали у поклоничка путовања. Код „старих“ религија су постојали на хиљаде храмова, хиљаде „светих места“, док је за Хришћане све речено било прошлост. Они нису имали потребу за „рукотвореним“ храмовима: сама Црква, Тело Христово, сабрани народ Божији у свести верујућих су били прави храм. Развалите овај храм, рекао је Христос о Јерусалимском храму, и за три дана ћу га подићи (Ји.2,19; 21). Сама Црква је била нови, небески Јерусалим: вера да Христос невидљиво долази и присуствује међу онима који га љубе за њих је била сасвим довољна. „Историчност“ Христа је, наравно, била неоспорна основа Хришћанске вере, премда је за верујуће опит Његовог пребивања међу њима био још важнији од „историјског“ сећања на Њега. На тај начин кроз Њега је дошао крај религије, с обзиром да је сам био одговор на сваку религију, као и њено испуњење, односно утољење све човекове жеђи за Богом: Јер, у Њему је човеку враћен живот који је изгубио.

Ова књига није богословски трактат, нити покушај да се испита и објасни сав садржај и сви аспекти тог Одговора. Ја не претендујем да додам ни најмању незнатност мудрости која је скупљена у безбројним богословским књигама. Мој циљ је неупоредиво скромнији. Он се састоји у намери да напоменем да је у
Христу живот у свој његовој пуноти враћен човеку, те да му је дат као тајинство и Причешће, поново поставши „евхаристијски“. Мој циљ је да макар и делимично и површно укажем на значај „обновљеног живота“ за хришћанску мисију у свету. Западни хришћанин је навикао да тајинство супротставља проповеди, те да мисију не везује за тајинство, него за слово. Стога се он у односу на тајинство интересује пре свега формалним питањима: бројем тајинстава, условима под којима се врше и освећењем које се њима предаје. Мој, пак, циљ јесте да покажем да постоји и да је увек постојао и други приступ тајинству, његово другачије схватање, те да управо од таквог приступа зависи оштар проблем хришћанске мисије у савременом свету, који се све више удаљава од Христа.

О чему ми сведочимо. Шта смо ми видели и опипали својим рукама? У чему ми учествујемо? Где ми зовемо људе? Ето наших главних питања, која су првенствено упућена нама самима. Оглед је написао православни Хришћанин. Ипак, он није напросто књига о Православљу, како га обично схватају и описују у наше дане. На западу, па и међу нама самима Православну Цркву често одређују као „литургијску“, духовну, и мање-више равнодушну према мисији или „мисионарској“ делатности. Међутим, тако нешто уопште није тачно. Уосталом, православнима у ствари често недостаје схватање истинског смисла православног доживљавања тајинства. Ипак, уопште не значи да се оно схвата као бекство у ванвремену „духовност“, далеко од мучног „активизма“. Аутор овог огледа је хтео да објасни његов прави смисао и да га подели са читаоцем.

Величанствени храмови са иконама, крсни ходови и свеноћна бдења и богослужење (за чије је правилно обављање неопходно више од двадесет књига) на први поглед противрече схватању Хришћанства као „краја религије“. А да ли је тако на самом делу? И ако није, какав је смисао читавог света у коме живимо и за чији је живот Бог дао свога Сина.

Из књиге: ЗА ЖИВОТ СВЕТА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име