„Човек је оно што једе“, Али шта он једе и због чега? Ово питање изгледа непотребно и несуштинско не само Фојербаху. Још мање суштински изгледа оно [његовим] „религиозним“ противницима. За њих је још више неголи за њега „храњење“ било чисто „материјална“ функција. За њих је једино важно питање
било да ли код човека као додатак постоји још нека „духовна надградња“. Фојербах је одговарао – не, а „религија“ – да. Ипак, оба одговора су се давала, а и сада се дају, у оквирима истог основног супротстављања између „духовног“ и „материјалног“, „природног“ и „натприродног“, „свештеног“ и „профаног“. Стога је и сам Фојербах са свим својим материјализмом у ствари само био на следник старе (као свет) „дихотомије“.
У Библији, међутим, одсуствује наведена „дихотомија“, тј. дуализам „духовног“ и „материјалног“, премда, као што смо видели, такође започиње са одређењем човека као гладног бића, који „јесте оно што једе“. Ипак, у Библији, што је бескрајно важно, у потпуности одсуствују наведене супротности, које за огромну већину људи јесу самоочевидан контекст приступа „религији“. У Библији су храна, којом се човек храни, и свет, коме он мора да се приопшти да би живео, дати Богом као причешћивање Божанственим животом. Као човекова храна, свет није нешто материјално, ограничено „физичким“ потребама човека и, самим тим, супротно његовим „духовним“ потребама. У Библији је све што постоји, читава творевина – дар Божији човеку: оно постоји да би човек могао да позна Бога, да би његов живот постао учествовање у животу који је Бог саздао и даровао. Свет је Божанствена љубав која је ради човека учињена његовом храном и његовим животом. Бог благосиља све што саздаје, што на језику Библије означава да је читава творевина знамење и оруђе Његовог присуства, мудрости, љубави и откривења: Окусите и видите да је добар Господ (Пс.33,8).
Човек је гладно биће. Али, он је гладан Бога. Свака „глад“ и свака жеђ у ствари јесу глад и жеђ за Богом. Разуме се, у овом свету није гладан само човек. Све што постоји, читава творевина живи „храњењем“ и зависношћу од њега. Ипак, јединственост човека у васељени састоји се у [чињеници] да је једино њему дано да благодари и благосиља Бога за даровану храну и живот. Једино је човек способан и призван да на Божији благослов одговори својим благословом, у чему се и састоји царско достојанство човека, тј. призвање и назначење да буде цар Божије творевине…
Створивши животиње на помоћ човеку, Бог их приводи Адаму да би видео како ће их назвати и да би по његовом назвању свака душа жива имала име (Пост.2,19). Име, пак, у Библији значи нешто неупоредиво више од средства за разликовање једне „ствари“ од друге. У библијском схватању света име пројављује саму суштину ствари, или тачније – њену суштину као дара Божијег. Именовати ствар у Библији значи прихватити и спознати смисао и вредност коју је у њу Бог уложио, те познати њено место и назначење у Божијем сазданом свету. Именовати ствар, на тај начин, значити благословити Бога због ње и њоме. И у Библији поменуто благосиљање није акт култа, већ сама суштина живота, који постојано дарује Бог. Бог је све постојеће напунио својом љубављу, својом благодаћу и све је створио „врло добро“. Стога узвратни благослов јесте „природан“, а не „натприродан“ одговор.
Особине које човека чине различитим од читаве остале твари јесу: благосиљати Бога, благодарити му, видети свет као што га види Бог, бити „сарадник“ Божији, у благодарењу и прихватању познавати свет, именовати га, распознавати његову суштину као „глади и жеђи“ за Богом. Човек јесте homo sapiens
[разумни човек], јесте и homo faber [човек радник], али је пре свега homo adorans [човек поштовалац], тј. човек који је способан да благодари, славослови и схвата…
И човек није саздан само као цар творевине, већ и као свештеник. Будући да представља средиште стварања света, човек га у акту благосиљања уједињује и добија, истовремено га приносећи Богу. И вршећи благодарење, тј. Евхаристију, он свој живот (који у „храни“ прима од света) претвара у живот у Богу, у причешћивање Божанственим Бићем. Свет је био створен као материја једне свеобухватне Евхаристије, а човек као свештеник који врши козмичко тајинство.
И људи речено схватају инстинктом, уколико већ не ин разумом. Векови „секуларизма“, отпадања од Бога нису могли храну и храњење да претворе у нешто једноставно „материјално“ и утилитарно. Примање хране као и раније чува црте обреда, последњег „природног тајинства“ које се врши у кругу породице или пријатеља, тајинства живота, које је нешто више неголи једноставно „једење“ и „пијење““, тј. просто задовољавање телесних потреба. И не разјашњавајући себи због чега је храњење „нешто
више“, људи му ипак једнако стреме. И сами не знајући, они су
гладни и жедни живота као тајинства.
Није случајна библијска прича о грехопаду усресређена опет на храну. Човек је појео забрањени плод. Мимо свих осталих тумачења, тај плод се од свих осталих у Рају одликовао (чињеницом) да човеку није предложен као дар. С обзиром да није био дарован, да није Богом благословен, он је био „храна за себе“, а не по Богу: он је био слика света који се воли ради њега самог.
Волети није лако, и човечанство је претпоставило да љубав Божију остави без одговора. Човек је заволео свет опет – мимо Бога и не као општење са Њим. И један такав егоистички однос према свету постепено је постао нешто саморазумљиво. Човек је почео свет да схвата „као такав“, ограничен њиме самим, тј. без прожетости присуством Божијим. У Јеванђељу се тај свет назива „овај свет“, тј. свет који живи самим собом и који је затворен у себе. И већ је постала навика да се живи без узношења благодарности Богу за свет који нам је даровао: већ је постао природан губитак евхаристијског односа према творевини Божијој.
Наш свет је пали свет, с обзиром да је изгубио свест да је Бог све у свему (1.Кор.1,28). Речено пренебрегавање Бога и јесте првородни грех, у коме се гуши живот. И чак ни религија у овом палом свету не може ни да га исцели, ни да га исправи стога што се сагласила да Бога сведе у област „свештеног“, и да га супротстави „профаном свету“. Религија се (што је заиста страшно) помирила са „секуларизмом“ с обзиром да је Бог удаљен у сферу „свештеног“.
Првобитно назначење човека се састојало у постојаном његовом претварању природне зависности од света у причешћивање Божанственим животом, који је био, сагласно Јеванђељу, „светлост људима“. Он је био саздан као свештенослужитељ благодарења. Приносећи свет Богу, он је (кроз однос благодарења) добијао дар живота. Међутим, грехом се он лишио тог свештенства. Његова зависност од света постала је потпуна. Његова љубав је залутала. Он воли као и раније, и гладан је као и раније, он схвата своју зависност од онога што је изван њега, па ипак су и његова љубав и његова зависност усмерени искључиво на свет. Човек је заборавио да сами по себи ни свет, ни ваздух, ни храна не могу да нам дају живот: они су источник живота једино стога што су дати и прихваћени „Бога ради“ и у Богу, као носиоци Божанственог дара живота.
У свету који се схвата као самоциљ све поприма самодовољну вредност, због чега, уосталом, и губи сваку вредност, будући да је смисао и вредност свега – у Богу; свет се испуњава смислом једино када постаје тајинство Божанственог присуства. „Природни“ свет, који је одвојен од источника живота, јесте свет
који умире: једући од те трулежне хране човек се у ствари причешћује смрћу. Наша храна је мртва и ми мора да је чувамо у хладњацима, као леш.
Плата за грех је смрт (Рим.6,23). И живот који је изабрао човек јесте оштећен и смртан. Бог је човеку показао да ће једење земаљске хране, које је сам изабрао, одвести у земљу, од које су узети и храна и он: Јер, ти си прах и у прах ћеш се вратити (Пост. 3,19). Човек је изгубио прави – евхаристијски живот, тј. живот самог живота. Он је престао да буде свештеник света, поставши његов роб.
У складу са библијском повешћу, речено се десило „у време хладноће дана“, тј. ноћу. Пошто је Адам напустио рајски врт, живот му је престао бити Евхаристија, тј. благодарно приношење света Богу. Он је са собом у таму повукао и свет. У византијским песмама које описују изгнање човека из раја, Адам седи пред његовим вратима и плаче. Ето слике слике човека у паломе свету…
Из књиге: ЗА ЖИВОТ СВЕТА
