Јер Бог тако заволе свет да је
Сина свога Јединороднога дао,
да сваки који верује у Њега не погине,
него да има живот вечни
(Јн.3,16) 

„Човек је оно што једе“. Немачки философ материјалиста Фојербах је мислио да је својим наведеним тврђењем окончао са свим „идеалистичким“ умовањима о људској природи. У ствари, и не знајући, он је исказао најрелигиознију идеју човека. Јер, давно пре Фојербаха иста одредба човека је дата у Библији. У библијској приповести о стварању света, човек је, пре свега, представљен као гладно биће, а цео свет – као његова храна. У складу са аутором Прве (Мојсијеве) књиге, тј. Постања, одмах након заповести о размножавању и владавином над земљом, људима се одрећује да једу од плодова земље: Ето, дао сам вам сво биље што носи семе: то ће вам бити за храну (Пост.1,29). Човек мора да једе да би живео: он мора да прими свет у своје тело и претвори га у себе, у своју крв и месо. Човек је заиста оно што једе, а цео свет се јавља као празнична трпеза. Слика празничне светковине прониче целу Библију, и јесте централна слика живота. Она је слика живота при његовом стварању, а такође слика живота на његовом крају и испуњењу: Јешћете и пићете за мојом трпезом у Царству моме (Лк.22,30).

Ја започињем од, рекло би се, другостепене теме о храни, другостепене у перспективи „религиозних проблема“ нашег времена, с обзиром да се главни задатак овог огледа (посвећеног питању хришћанске мисије) састоји у покушају да се одговори на питање: о каквом животу ми Хришћани говоримо и какав живот саопштавамо и проповедамо када исповедамо да је Христос умро за живот света.
Постојећи одговори на наведено питање деле се на два општа типа. Има људи, са једне стране, за које живот (разматран у религиозним терминима) представља религиозни живот. Тај религиозни живот као да је неки „свет за себе“, који постоји одвојено од секуларног света и његовог живота. То је свет „духовности“, који изгледа, у наше дане, постаје све популарнији. Јер, та
савремена „духовност“ се схвата пре свега као обећање помоћи. Изгубљен и збуњен у буци, трци и тешкоћама „живота“, човек радо прихвата позив да се усредсреди на самог себе, да уђе у себе и наслади се „духовном храном која му се предлаже у виду безбројних књижица и брошура које су посвећене „духовности“. Он верује да ће му та „духовна храна“ помоћи. Он верује да ће му
она помоћи да васпостави унутрашњи мир и духовну равнотежу, да ће му помоћи да претрпи бреме живота – једном речју, да ће му помоћи да живи.

Та прва категорија у себе укључује велико мноштво „духовности“, почевши од свемогућих „духовних препорода“ и завршавајући са изоштреним интересом за „источне“ есотеричне и мистичке култове и секте. Међутим, у дубини се ради о истом учењу у коме се религиозни живот супротставља „светском“, „секулар-
ном“ животу, који се лишава сваког истинског смисла и који се схвата једино као испитивање нашег трпљења и побожиости. Другим речима, ни свет, ни његов живот се не разматрају овде као објекат хришћанске мисије, оцрквењења, спасења и повратка Богу.

Са друге стране, постоје они за које реченица „за живот света“, изгледа да природно значи – за бољи живот света. Овде имамо посла са религиозним активистима. Иако су већ одавно као наивни одбачени тријумфални призиви на „обраћење света ка Христу у једно покољење“ и на „његово савлађивање за Бога“, и премда је пресахнула еуфорија „социјалног Јеванђеља“, основна увереност у [идеју] да је Хришћанство исторично, социјално, „делатно“ и да објекат његове мисије јесте свет и његов живот не само да није ослабила, већ се и оснажила. Активисти тврде да је Хришћанство изгубило свет управо стога што је ушло у „религију“, у „духовност“ и оставило старање о човеку, о његовом животу и његовим „проблемима“. Стога његов циљ треба да буде „хватање“ света који се одвојио од Бога, што значи да и сама Црква треба да се укључи у разрешавање и социјалних, и политички, и економских „проблема“. Овде управо гладни (и страдални) човек представља објекат Хришћанства као „мисије“…

Па ипак, ни овде нећемо наћи одговор на основно питање: за који заправо живот ми треба да се изборимо Христа ради и ка коме животу (као ка свом испуњењу) треба да стреми наша „активност“ и наша „борба“. Краће речено, (питање гласи): у чему је суштина вечног живота, без чије благовести Хришћанство напросто не постоји. Може се рећи и следеће: код нас треба да наступи радост када се остваре сви циљеви наше активности, наше борбе, наше „укључености“ и послове света. Међутим, чему радост? Све док не дамо одговор на наведено питање ми нећемо надвладати расцеп између религије и живота који смо раније поменули. Да ли ми „спиритуализујемо“ живот или, напротив „секуларизујемо“ религију. Да ли ми људе зовемо на духовну трпезу, или се старамо о материјалној храни. У оба случаја живот света за који је Бог дао свог Јединородног Сина остаје безнадежно недоступан нашем религиозном доживљавању.

Из књиге: ЗА ЖИВОТ СВЕТА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име