Поређење Светог владике Николаја са Алојзијем Степинцем, којим Јово Бакић сугерише њихову моралну истоветност, занемарује суштинску историјску разлику: њихов положај и деловање под поретком успостављеним победама сила Осовине. Озбиљна оцена мора да утврди однос према власти, прогону и људима изложеним државном насиљу. Без тога, поређење постаје пресуда изречена пре разматрања доказа.
Владика Николај је ухапшен 1941. године и држан под немачким надзором, најпре у Љубостињи, затим у Војловици. У септембру 1944. одведен је, заједно са патријархом Гаврилом, у Дахау. Чак и Јован Бајфорд, изразито критички настројен истраживач његовог дела, наводи да је Николај одбио сарадњу са нацистичким окупатором. Његов посебан затворенички статус и боравак од непуна три месеца треба прецизно описати. Они, међутим, не мењају чињеницу да је био лишен слободе и одведен у нацистички логор. Заточеник остаје заточеник и када услови његовог заточења нису истоветни условима других логораша.
Степинац је током рата био загребачки надбискуп; кардинал је постао тек 1953. године. За оцену његове ратне улоге важнији су поступци од касније титуле. Историчар Филип Шкиљан, на основу архивске грађе, бележи његове посете Славку Кватернику и Анти Павелићу после проглашења НДХ, као и посланицу од 28. априла 1941. којом је поздравио оснивање нове државе и позвао свештенство да ради на њеном очувању и унапређењу. Таква подршка давала је црквени ауторитет држави чији ће режим спроводити геноцидне прогоне Срба, Јевреја и Рома.
У том поретку одвијало се и масовно превођење православних Срба у римокатолицизам. Израз „покрштавање” прикрива чињеницу да су ти људи већ били хришћани: од њих се тражило напуштање сопствене Цркве и верског идентитета. Шкиљанова истраживања показују да су многи прелазили ради очувања живота и егзистенције. Када човек мења веру под претњом прогона, формална изјава пристанка не доказује слободу савести. То је средишње питање моралне одговорности Римокатоличких црквених установа које су такве прелазе прихватале и спроводиле.
Степинчев однос према том процесу захтева прецизност: прописивао је добровољност и поштовање канонских услова, а постоје и забележене интервенције у корист прогоњених и осуде злочина. Те чињенице треба признати. Истовремено, оне не бришу његову почетну подршку НДХ нити уклањају питање одговорности за црквено прихватање конверзија у условима терора. Појединачно заузимање за жртве и однос према систему који производи жртве морају се разматрати заједно. Није оправдано свести Степинца на сваку злочиначку радњу неког припадника католичког клера, али је једнако неоправдано изузети га из историје установе на чијем је челу стајао у Загребу.
Бакићево поређење не показује да је Николај организовао принудне конверзије, руководио установом која их је спроводила или дао подршку оснивању НДХ. Уместо доказа о истоветним поступцима, нуди се морална етикета. Управо ту поређење губи историјску снагу: критика неког текста не доказује истоветност конкретних улога у ратном поретку. Одговорност се утврђује према доказаним речима, поступцима и последицама, уз разликовање њихове тежине.
За православне вернике Свети владика Николај има место у молитвеном и духовном животу Цркве које превазилази политичку употребу његовог имена. То поштовање не захтева одустајање од историјске истине. Напротив, истина је најчвршћа одбрана: Николајево заточење, Степинчева подршка оснивању НДХ и процес насилног преверавања припадају различитим историјским улогама. Ко их своди на исто „зло”, дужан је да ту истоветност докаже. Бакићево реторичко питање тај доказ не пружа.
Бакићево поређење отвара и питање доследности његових моралних критеријума. У коментару на Фејсбуку он пише: ‘Ако имате веза са САД, убедите их да бомбардују Израел.’ Ако ту поруку треба схватити дословно, како осуду антисемитских пасуса владике Николаја усклађује са заговарањем бомбардовања које би угрозило и цивиле? Критика израелске власти је легитимна, али позив на војни напад захтева посебно морално образложење. Бакићев коментар показује да се питање одговорности за изговорену реч мора поставити и самом Бакићу.
Редакција
