Svi pravi životi su lepi i teški – kaže Ivo Andrić. Vaskolika delatnost Svetoga Save, uključujući i njegov prosvetiteljski rad, nije drugo do implementacija, Hristovim životom i stradanjem posvedočene, ideje da vaskrsenja ne biva bez muka. Ta ideja čini okosnicu svakog bogopodobnog života. Suštinu ovakvog viđenja patnje Njegoš je sažeo u poznatom stihu Stradanje je krsta dobrodjetelj.
Srednjovekovni srpski jezik – književni i narodni, nedvosmisleno potvrđuje da je ideja verom ozarene patnje bila sastavni deo duhovne kulture srpskog naroda. Predočavajući podvižničke živote srpskih svetitelja i vladara, pisci neizostavno posežu za, nadasve asocijativnim, biblijskim scenama i likovima. Veoma česta jezička sredstva kojima se pri tome služe jesu metafora i poređenje. Služba, na primer, posvećena Svetom Simeonu obiluje metaforičko-poredbenim slikama ove vrste. Tako o Svečevom podvigu na jednom mestu pisac ističe: „Vodu prošavši kao po suhu, / od egipatskih zala pobeže”. Na drugom pak: „I u životu, blaženi, poživev kao drugi Avraam”, dalje opet: „U Goru Svetu uđe / kao Mojsije bogonosac”. I kralj Milutin je, prema rečima Danila Pećkog, „kao krotki David” carstvovao u „Bogom darovanoj mu državi”. Žrtvovanje Olivere Lazarević Konstantin Filozof poredi sa žrtvom koju je podnela starozavetna Jestira budući da je i srpska princeza „stranstvovala takođe za izbavljenje otačastva i sa Bogom bila posrednica, kao ona drevna Jestira”. Istim sredstvima pribegava Atanasije daskal Srbin kad govori o uzrocima stradanja srpskog naroda: „Tako, kada je bog dozvolio zbog grehova naših [stradanje], pogibosmo za bezakonje naše kao drevni Izrailj. Ali ovo da kažem sa Davidom…”. Poistovećivanje sa biblijskim likovima katkad se izražava oblikom prideva. Prema opisu Teodosija Hilandarca, Petar Koriški je „davidski čekao Boga” (Služba Petru Koriškom), a „davidska” je i žrtva Lazareva („davidski Lazare” – uzvikuje Nepoznati Ravaničanin u Službi knezu Lazaru).
Samo ime Đakona Avakuma pripada redu lingvokulturema retko bogate asocijativnosti. Sam čin njegovog žrtvovanja i mnogo više od toga, pogotovo onaj deo kad majci, nespremnoj da se suoči sa mučeničkom smrću jedinca te mu savetuje da prihvati tuđu veru, sin odgovara: „Majko moja! Na mleku ti hvala! / Al’ ne hvala na nauci takvoj! / Brzo ćeš se obradovat sinu, / Smrt izbavlja od svakijeh beda; / Cvet proletnji tek za zimom ide”.
Pored slučajeva pojedinačnog i grupnog (kosovsko-zavetnog) žrtvovanja bez ropca, stara srpska književnost nastajala u periodu osmanske vlasti neretko posvedočava i patnju-krik iz koje progovara samosažaljenje, srdžba, kletva. „Oh, oh, teško meni! Ljuti strah i nesreća tada beše: matere od čeda razdvajahu, i od oca – sina, mlade robjahu, a stare klahu i davljahu. Tad ljudi smrt prizivahu, a ne život. Od prokletih Turaka i Tatara, teško meni, ljute li tuge!” – stoji, između ostalog, u zapisu o stradanju kosmetskih Srba i manastira 1690. godine. Reč je o patnji koja nije izabrana i koja se teško podnosi, otud i njena drugačija verbalizacija. Borilo se, pa se umorilo – najkraća je ocena vlastite snage pred silom osvajača. O tome R. Samardžić kaže:
„Njihova pobožnost, pažljivo razvijana tokom srednjeg veka na primerima sopstvenih revnosnika i svetitelja, postepeno se pretvarala u onu razmekšalost naravi, kad se tuđi jad doživljava kao svoj i kad se, plačući i ridajući nad drugim, u stvari sebe oplakuje (…) U pitanju je jedno od onih stanja koja mogu prethoditi velikim duhovnim klonućima jednog obespućenog naroda, kad se vera vraća svojim paganskim ishodištima, tuđi car naziva svojim i sve što razgoni osećanje jada, na prvom mestu služba novom gospodaru, bar površinom svesti postaje opravdano.”
Mnoštvo lingvokulturema, posebno u formi paremija ukazuje na duhovno posustajanje očitovano, kad u gubitku svake nade, kad u rezigniranom prihvatanju postojeće situacije. Puko ovozemaljsko sadržano je u lingvokulturemama Iz ropstva i kad a iz groba nikad, Danas čoek sutra crna zemlja i sl. Misao o Carstvu nebeskom potisnuta je u sferu tek poetskog sećanja. Pa i Kad su živi zavideli mrtvima, zavideli su upravo njima; u sažetom svedočenju pisca nema ni nagoveštaja o mogućem spasenju. Dok, na primer, lingvokultureme poput: Sila Boga ne moli, Ko je jači taj i tlači, Čije je carstvo, toga je i junaštvo, sadrže u prvom redu gorku konstataciju odnosa snaga i nužnost pomirljivog potčinjavanja jačem, dotle paremiološki iskazi: Jačega kapom a nejakog šakom (kapom, tj. naklonom), Koju ruku ne možeš posjeći, valja je poljubiti, ili, kako bi Kosovci rekli, Prema vremenu i kožu obrni, pružaju informaciju o već načetom integritetu sopstvenog etosa. Taj novi, interesni etos, iz kojeg izranja dvoličnost, na štetu i nasuprot etosu viteškom, najjasnije se iščitava u poslovici Oj Turčine, za nevolju kume! Ne kumim te da mi čedo krstiš, već te kumim dok za brdo zađem. Uprkos, dakle, činjenici da se u svesti srpskog naroda formira koncept Turčina / Osmanlije kao:

1) zlog, nasilnog i surovog: Brz ko Turčin na zlo, Kad sultan nazebe raja kija, Nema rđave zime bez vetra, ni rđava gosta bez Turčina (što zbog već napred pomenutog poreza za trošenje zuba, što zbog opasnosti po čeljad domaćina),

2) potkupljivog: Izbi Turčinu oko, a privi mu dukat, ne boj se,

3) nepouzdanog: Ko se u Osmanliju uzda, štapom se na vodu naslanja,

4) sklonom poroku: Ne zna rakija što je kadija,

5) dalekom od pravde i zakona (Kadija te tuži, kadija ti sudi) itd., valja mu se pokloniti. Taj, nevoljom iznuđeni etosni princip, kao što je poznato, kod nekih je prelazio u naviku, oblikujući psihičko-karakterne osobine i pogled na svet ne malog broja Srba.
S druge strane, karasevdah, daire, bekrije, mesečine, bogate hadžije poput Marka, Mite, Mitkea te njima slični izdanci i uzročnici nečiste krvi (u doslovnom i prenesenom smislu), neke su od lingvokulturema koje jasno asociraju na nepovratan otklon od dotad negovanog kulturnog ideala. Reč je o imućnom, pa otud i povlašćenom čaršijskom sloju koji hrišćansku patnju, kao prvi uslov pročišćenja na putu ka istinskoj slobodi, zamenjuje raspojasanim jadanjem u atmosferi orijentalno obeležene plotske bahanalije. Znaš li šta je karasevdah! I toj težak, golem karasevdah! Tuj bolest ja bolujem – uzvikuje Stankovićev Mitke.

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime