Оваплоћење као примарни циљ стварања
За светог Максима Исповедника, Оваплоћење није Божји одговор на људски пад, већ само срце стваралачког чина. Бог није најпре створио човека па потом, услед неуспеха, прибегао спасоносној интервенцији; напротив, човек је створен са циљем да буде простор Оваплоћења. Λόγος стварања од почетка је био Христос, а σκοπός стварања — заједница створеног и нествореног у Њему.
У том светлу, Адам није био „први покушај“ човека, већ потенцијални Христос: створено биће призвано да кроз послушност, љубав и заједницу постане причасник божанског живота. Да није било пада, Оваплоћење би се остварило као природно испуњење људског постојања. Пад није променио циљ, већ начин: не σκοπός, него τρόπος. Зато Исус из Назарета постаје Христос — не да би „поправио грешку“, него да би ипак остварио оно ради чега је свет уопште створен.
Из тога следи кључна онтолошка последица: вечност није природно својство створеног. Ништа створено не поседује у себи самом принцип непропадљивости. Вечност није награда, нити аутоматски продужетак постојања, већ дар заједнице. Само оно што је укључено у Тело Оваплоћеног, што постоји у Христу, може истински постојати без краја.
Отуда се поставља неизбежно питање пакла. Ако пакао подразумева вечно постојање створених бића изван заједнице са Богом, онда он противречи самом темељу максимовске онтологије. Јер да би неко створено биће постојало вечно, оно мора бити онтолошки утемељено у Христу. Али ако је у Христу — онда је у заједници. А ако није у заједници, онда не може имати вечност.
Чак ни ђаво, као створено биће, не поседује у себи принцип вечног постојања. Уколико не би био инкорпориран у Христово Тело — што је онтолошки немогуће јер подразумева заједницу љубави — он не би могао опстати у вечности. Вечни пакао би, дакле, захтевао једну од две немогућности: или да створено постоји вечно без Бога, или да зло буде укључено у Христа. Оба исхода су теолошки неприхватљива.
Зато, у максимовском кључу, пакао не може бити схваћен као позитивна, вечна стварност, већ у најбољем случају као привремено стање распада, одбијања и небића — као кретање ка ништавилу, а не као паралелна вечност. Јер вечност није симетрична: она припада само заједници са Богом, и само Христу као центру свих векова.
Тако Оваплоћење постаје не само тајна спасења, већ и критеријум постојања. Све што постоји — постоји или ка Христу, или престаје да постоји. Трећег онтолошког простора нема.
Мислите о томе…
