Сви прави животи су лепи и тешки – каже Иво Андрић.

Васколика делатност Светога Саве, укључујући и његов просветитељски рад, није друго до имплементација, Христовим животом и страдањем посведочене, идеје да васкрсења не бива без мука. Та идеја чини окосницу сваког богоподобног живота. Суштину оваквог виђења патње Његош је сажео у познатом стиху Страдање је крста добродјетељ.
Средњовековни српски језик – књижевни и народни, недвосмислено потврђује да је идеја вером озарене патње била саставни део духовне културе српског народа. Предочавајући подвижничке животе српских светитеља и владара, писци неизоставно посежу за, надасве асоцијативним, библијским сценама и ликовима. Веома честа језичка средства којима се при томе служе јесу метафора и поређење. Служба, на пример, посвећена Светом Симеону обилује метафоричко-поредбеним сликама ове врсте. Тако о Свечевом подвигу на једном месту писац истиче: „Воду прошавши као по суху, / од египатских зала побеже”. На другом пак: „И у животу, блажени, поживев као други Авраам”, даље опет: „У Гору Свету уђе / као Мојсије богоносац”. И краљ Милутин је, према речима Данила Пећког, „као кротки Давид” царствовао у „Богом дарованој му држави”. Жртвовање Оливере Лазаревић Константин Филозоф пореди са жртвом коју је поднела старозаветна Јестира будући да је и српска принцеза „странствовала такође за избављење отачаства и са Богом била посредница, као она древна Јестира”. Истим средствима прибегава Атанасије даскал Србин кад говори о узроцима страдања српског народа: „Тако, када је бог дозволио због грехова наших [страдање], погибосмо за безакоње наше као древни Израиљ. Али ово да кажем са Давидом…”. Поистовећивање са библијским ликовима каткад се изражава обликом придева. Према опису Теодосија Хиландарца, Петар Коришки је „давидски чекао Бога” (Служба Петру Коришком), а „давидска” је и жртва Лазарева („давидски Лазаре” – узвикује Непознати Раваничанин у Служби кнезу Лазару).
Само име Ђакона Авакума припада реду лингвокултурема ретко богате асоцијативности. Сам чин његовог жртвовања и много више од тога, поготово онај део кад мајци, неспремној да се суочи са мученичком смрћу јединца те му саветује да прихвати туђу веру, син одговара: „Мајко моја! На млеку ти хвала! / Ал’ не хвала на науци таквој! / Брзо ћеш се обрадоват сину, / Смрт избавља од свакијех беда; / Цвет пролетњи тек за зимом иде”.
Поред случајева појединачног и групног (косовско-заветног) жртвовања без ропца, стара српска књижевност настајала у периоду османске власти неретко посведочава и патњу-крик из које проговара самосажаљење, срџба, клетва. „Ох, ох, тешко мени! Љути страх и несрећа тада беше: матере од чеда раздвајаху, и од оца – сина, младе робјаху, а старе клаху и дављаху. Тад људи смрт призиваху, а не живот. Од проклетих Турака и Татара, тешко мени, љуте ли туге!” – стоји, између осталог, у запису о страдању косметских Срба и манастира 1690. године. Реч је о патњи која није изабрана и која се тешко подноси, отуд и њена другачија вербализација. Борило се, па се уморило – најкраћа је оцена властите снаге пред силом освајача. О томе Р. Самарџић каже:
„Њихова побожност, пажљиво развијана током средњег века на примерима сопствених ревносника и светитеља, постепено се претварала у ону размекшалост нарави, кад се туђи јад доживљава као свој и кад се, плачући и ридајући над другим, у ствари себе оплакује (…) У питању је једно од оних стања која могу претходити великим духовним клонућима једног обеспућеног народа, кад се вера враћа својим паганским исходиштима, туђи цар назива својим и све што разгони осећање јада, на првом месту служба новом господару, бар површином свести постаје оправдано.”
Мноштво лингвокултурема, посебно у форми паремија указује на духовно посустајање очитовано, кад у губитку сваке наде, кад у резигнираном прихватању постојеће ситуације. Пуко овоземаљско садржано је у лингвокултуремама Из ропства и кад а из гроба никад, Данас чоек сутра црна земља и сл. Мисао о Царству небеском потиснута је у сферу тек поетског сећања. Па и Кад су живи завидели мртвима, завидели су управо њима; у сажетом сведочењу писца нема ни наговештаја о могућем спасењу. Док, на пример, лингвокултуреме попут: Сила Бога не моли, Ко је јачи тај и тлачи, Чије је царство, тога је и јунаштво, садрже у првом реду горку констатацију односа снага и нужност помирљивог потчињавања јачем, дотле паремиолошки искази: Јачега капом а нејаког шаком (капом, тј. наклоном), Коју руку не можеш посјећи, ваља је пољубити, или, како би Косовци рекли, Према времену и кожу обрни, пружају информацију о већ начетом интегритету сопственог етоса. Тај нови, интересни етос, из којег израња дволичност, на штету и насупрот етосу витешком, најјасније се ишчитава у пословици Ој Турчине, за невољу куме! Не кумим те да ми чедо крстиш, већ те кумим док за брдо зађем. Упркос, дакле, чињеници да се у свести српског народа формира концепт Турчина / Османлије као:

1) злог, насилног и суровог: Брз ко Турчин на зло, Кад султан назебе раја кија, Нема рђаве зиме без ветра, ни рђава госта без Турчина (што због већ напред поменутог пореза за трошење зуба, што због опасности по чељад домаћина),

2) поткупљивог: Изби Турчину око, а приви му дукат, не бој се,

3) непоузданог: Ко се у Османлију узда, штапом се на воду наслања,

4) склоном пороку: Не зна ракија што је кадија,

5) далеком од правде и закона (Кадија те тужи, кадија ти суди) итд., ваља му се поклонити. Тај, невољом изнуђени етосни принцип, као што је познато, код неких је прелазио у навику, обликујући психичко-карактерне особине и поглед на свет не малог броја Срба.
С друге стране, карасевдах, даире, бекрије, месечине, богате хаџије попут Марка, Мите, Миткеа те њима слични изданци и узрочници нечисте крви (у дословном и пренесеном смислу), неке су од лингвокултурема које јасно асоцирају на неповратан отклон од дотад негованог културног идеала. Реч је о имућном, па отуд и повлашћеном чаршијском слоју који хришћанску патњу, као први услов прочишћења на путу ка истинској слободи, замењује распојасаним јадањем у атмосфери оријентално обележене плотске баханалије. Знаш ли шта је карасевдах! И тој тежак, голем карасевдах! Туј болест ја болујем – узвикује Станковићев Митке.

Кристина Микавица

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име