Многе српске владарке су имале огроман утицај на двору, у вођењу унутрашње, па чак и спољне политике Србије, а неке од њих су чак и отворено управљале српском државом након смрти својих мужева. Које супруге и мајке српских владара су се нарочито истицале својим политичким утицајем?
КРАЉИЦА ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА
Вероватно најпознатија краљица династије Немањића, била је супруга српског краља Стефана Уроша И и мајка будућих владара, Стефана Драгутина и Стефана Милутина.
Њено порекло није до краја објашњено. Најстарија и још увек најприхваћенија теорија каже да је Јелена Анжујска била француског порекла и рођака напуљског краља Карла Анжујског чији је брат, Луј ИX тада владао Француском.
Јелена Анжујска била је према опису савременика изузетно лепа, племенита и образована жена. У браку са краљем Урошем имала је петоро деце, међу којима и двојицу потоњих краљева.
Већ у време владавине Уроша И, њен утицај у српској политици био је значајан што се најбоље могло осетити у развоју рударства и политичком приближавању са Дубровником. За време владавине њених синова, Јелена је чак и владала засебном облашћу на југозападу српске државе.
Иако је у Србију дошла као римокатолкиња, на крају је прихватила православну веру и одлучила да се замонаши у цркви Св. Николе у Скадру. Ту је и умрла 1314. године.
Српска краљица, подигла је за време владавине краља Драгутина и један од најепших манастира српског средњег века, манастир Градац на ободу планине Голије.
Народно предање чува и једну врло занимљиву причу о српској краљици. Чекајући Јеленину свадбену поворку која је долазила у Дежеву, краљ Урош је на делу пута којим је она требало да прође, засадио јорговане како би својој будућој супруги подарио окружење слично медитеранским пределима у којима је одрасла.
КНЕГИЊА МИЛИЦА ХРЕБЕЉАНОВИЋ
Супруга једног од највољенијих владара српске историје, кнеза Лазара, уједно је била и потомак чувене династије Немањић.
Њен значај био је огроман још за живота кнеза Лазара, који је браком са њом успоставио непосредну везу са благородном царском династијом и тако узвисио свој положај у односу на остале српске обласне господаре.
Након Косовског боја и смрти српског кнеза, Милица је постала стварни владар Србије којом је управљала у име својих малолетних синова. У тим, изузетно тешким временима, кнегиња је успела да очува српску државност и успешно се избори са самовољом племства.
Након што је власт предала свом сину Стефану, будућем деспоту Србије, Милица се замонашила, али је и у наредном периоду, заједно са рођаком Јефимијом, обављала извесну дипломатску делатност, преговарајући, између осталог и са својим зетом, турским султаном Бајазитом.
Још у време своје владавине, Милица је започела изградњу велелепног манастира Љубостиње, у којој је и сахрањена након смрти, 1405. године.
КНЕГИЊА ЉУБИЦА ОБРЕНОВИЋ
Девојка из угледне породице Вукомановић, удала се за време И српског устанка за једног од српских војничких првака, Милоша Обреновића. Многи су то венчање сматрали чудним јер је ова девојка, угледног порекла одабрала јунака без сопственог дома, који је живео у кући господара Милана Обреновића.
Историја ће показати да је тај јунак ускоро постао српски кнез и обновитељ модерне српске државности.
Међутим, Милошево уздизање није утицало на то да се Љубица повуче. Шта више, како у приватном животу, тако и у устаничким борбама и у вођењу полтике, она је Милошу била највећи ослонац, али и најоштрији критичар.
Позната је анегдота везана за битку на Љубићу када су српски устаници због великих губитака почели да се колебају око наставка војевања. У току једног војног саветовања, пред њима се појавила Љубица која је, док је послуживала устаничке прваке, успут прозборила: „Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо“! Ова изјава изазвала је кнежево незадовољство, али је послужила и као подстрек устаницима, који су се увређени, убрзо вратили у борбу и успели да победе.
Ову, физички снажну и утицајну жену, Срби су називали „Велика госпођа“. Она се обрачунавала са Милошевим љубавницама, васпитавала децу, али и водила политику што је до изражаја нарочито дошло у односу са Милошевом опозицијом, Уставобранитељима. Након што је, заједно са њима прогнала свог мужа, сукобила се са својим савезницима, па је убрзо морала и сама да са сином Михајлом напусти земљу. У изгнанству је и дочекала смрт, 1843. године.
Њена резиденција, Конак кнегиње Љубице, саграђен је за време владавине кнеза Милоша, а као једна од најлепших зграда тадашњег Београда, коришћен је касније као Београдски Лицеј.
Извор: Национална географија
