Bijograd, Belgrat, Dar Al Džihad, Castelbianko, Fehervar, Nandoralba, Alba Graeca, Weißenburg, Singidunum…
Ово су само нека од имена које је наш престони град носио током векова, али можемо слободно рећи и миленијума свог постојања. Само име Београд први пут је употребљено 876. године, у писму које је папа Јован VIII, исти онај који је у бројним изворима означаван као једини “женски папа” на трону католичке цркве, упутио бугарском великашу Борису Михајлу.
Ипак, најстарији сачуван појам правог насеља на територији данашњег Београда води нас готово две и по хиљаде година уназад у историју, међу Скордиске, народ који се на просторима јужно од Саве и Дунава јавља тек током трећег века, тачније, након чувеног келтског похода на Делфе 279. године старе ере.
Име Сингидунум је познато готово свакоме, ко се макар и овлаш дотакао београдске историје.
Међутим, оно што није у потпуности расветљено тиче се положаја опидума одн. насеља древног Сингидунума.
Занимљиво је да резултати археолошких истраживања која су вршена на територији Београда, од Другог светског рата па све до данас, у извесној мери указују на то да се насеље Скордиска није налазило на месту данашњег Горњег града, већ знатно источније, дуж Вишњичке улице, све до угла са Миријевским Булеваром, настављајући узбрдо Сланачким путем, до Вишњичке Бање.
Археолошко налазиште на Карабурми током шездесетих година XX века
Већ на први поглед може се приметити да централну тачку поменутих улица чини управо Роспи Ћуприја.
Опасано Карабурмом, Вишњичком Бањом и Звездаром, удаљено око три стотине метара од Дунава и смештено између Сланачког пута и Миријевског потока, београдско насеље Роспи Ћуприја представља тачку града на којој су се укрштали путеви бројних цивилизација.
Трагови неких од њих, оличени у виду немалог броја топонима попут Карабурме (тур. каyа-бурун – стеновити рт) и Роспи Ћуприје (тур. ороспу блудница и кöпрü мост, ћуприја) видљиви су и данас. Нажалост, највећи део културног наслеђа оних који су некада живели на овом простору, почива под наслагама земље, немара и тековина савременог живота.
Када се почетком 50-их година XX века приступило припремним радовима за изградњу „Новог насеља“ на Карабурми, градитеље је чекало немало изненађење.
Испод првих, иоле дубљих слојева земље почели су да се појављују делови грнчарије, оружје, фрагменти накита и сл. У помоћ су позвани стручњаци из Народног Музеја Београда, који су убрзо дошли до сензационалног открића.
На месту планираног насеља налазила се огромна некропола, највећа, како ће то касније време показати, на територији читавог Београда. До краја педесетих година ископано је око 160 гробова, углавном спаљених покојника, поред којих је пронађен и знатан број гробних прилога.
Археолог Јован Тодоровић, аутор монографије „Праисторијска Карабурма“ из 1972/77 и својевремено један од највећих ауторитета по питању латенске културе, на основу поменутих налаза претпоставља да се опидум, највероватније, налазио на платоима око пронађених накропола, што ће рећи, да су житељи древног Сингидунума највероватније живели негде на тромеђи данашње Карабурме, Вишњичке Бање или чак Миријева, свакако недалеко од саме Роспи Ћуприје.
Тодоровић, који је између осталог вршио и функцију руководиоца археолошких радова на локалитету “Ново насеље”, наводи податак да су приликом изградња околних циглана, по којима је овај крај био познат од Другог светског рата на овамо, вршећи земљане радове радници само током 1948. године избацивали велике количине земље и прекопавали околину, чиме је уништено преко осамдесет посто будућег налазишта.
На овај начин је учињена непоправљива штета не само за домаћу, већ и за светску археологију, будући да границе до којих се простирао овај културни хоризонт (или вероватније више њих) никада неће бити сагледан у потпуности.
Што се самог насеља тиче, постоји више варијанти о настанку имена Роспи Ћуприје а оне се крећу од историјски проверивих извора па све до легенди.
У некима од њих се наводи да је овај крај назван по мосту на коме су убијане жене из харема турских угледника. По другима, мост је саграђен од пара које је даровала некаква роспија одн. блудница, како би се искупила за грехе. Ипак, како то обично бива, истина је негде на средини.
У појединим путописима овај крај се спомиње као место у чијој близини су жене, баштенице најстаријег заната, сачекивале уморне трговце који су се враћали кући скелом, која се налазила нешто низводније од данашњег Панчевачког моста.
Уосталом овај крај је одувек представљао својеврсну раскрсницу путева, тако да је последња претпоставка највероватније и најближа истини. Било како било, прича о Роспи Ћуприји неодољиво подсећа на венецијански Понте делл Тетте, чија је намена била практично истоветна.
Почетком 18. века, тачније, од 15 до 17. јуна 1717. године, овај крај поново избија у жижу историјских дешавања. Наиме, у то време принц Еуген Савојски у близини Роспи Ћуприје пребацује своје снаге преко Дунава и са снагом од око 120 000 војника прилази Турцима с леђа.
Поучени ранијим опсадама, Турци су очекивали да ће и овога пута Аустријанци применити исту тактику и напасти Београд са јужне одн. савске стране, начинивши притом грешку која ће их коштати прилично скупо.
Након што је Београд освојен и живот у граду поново почео да тече нешто мирније, приликом једног пописа становништва и имовине, забележено је да се на доњем току Миријевског потока, јужно од Роспи ћуприје, налазе три воденице у власништву београдског пекара Јохана Офнера.
Почетком марта 1980. године, готово три века након открића некрополе на Карабурми, у улици Вишњичка бр. 84, у дворишту негдашњег Комбината „Спорт“ (на том месту се данас налази BIG FASHION Shopping Center) приликом копања једне од јама за потребе производне хале, откривена је латенска керамичарска пећ, са оштећеним котлом.
Можда баш ово откриће потврђује горе изречену тезу Јована Тодоровића о месту древног Сингидунума, будући да се ради о, до тада, једином откривеном предмету који не припада некој од пронађених некропола.
Пишући овај текст, све време ми се наметала једна паралела, којој нисам успео да одолим. Наиме, име Роспи Ћуприје, било оно утемељено у легенди или стварности неизбежно је повезано са контекстом блуда а овај део града са 66 метара надморске висине представља најнижу тачку ужег дела Београда. Са друге стране, имамо Мртво море, званично најнижу тачку на земљи. Место које је, према легенди, настало на месту Содоме и Гоморе, митских градова описаних у бројним светим књигама, који до данас слове као синоним за места порока и блуда сваке врсте.
kaldrma
