Данас је Велики петак, дан кад је Исус Христос у крајњем смирењу поднио понижење, издајство, неправду. Дан када је, сусревши се са безданом зла, допустио да буде прикован на крст. Било је то помрачење сунца, тријумф злобе, злобе као безосјећаја, исте оне људске злоба коју није брига за сузе дјеце, за бол мајки, за страдање дјевојака и младића по разним бојиштима овога свијета. И онда, у тренутку апсолутног безнађа, распети Христос грли не само сву уплакану дјецу и све рањене душе кроз сва времена и вијекове Љубављу неописивом него још више, много више, Он грли и оне који га убијају.
Оче, опрости им! Завапио је Христос с крста показујући нам како се једино милосрђем може побиједити тама зла. Бездан зла је огроман, али је Љубав Христова безгранична. Тама зла је густа, али је свјетлост Христове љубави свепрожимајућа, свјетлост која најављује зору и нови дан.
Исус Христос је на Велики Петак сишао у средиште зла, допустио је да га оно са свих страна окружи, допустио да буде прикован и уздигнут на крст. Зашто? Да би поразио зло. Штавише, да би нас научио да се зло једино може поразити загрљајем љубави.
Стога, пригрлити свој крст и данас и увијек – значи изабрати добро умјесто зла, значи бити сапатник свима који пате и ићи са својим крстом (муком) загледан/а у свјетлост која размиче облаке зла и види зору живота. И научити, једном и заувијек, да осветом само хранимо зло у нама и око нас, а да је опроштај јело којим хранимо добро у нама и у свијету који нас окружује.
