Пoследњи конвој заробљеника стигао је из Бученвалда (Buchenwald). Од 5000 људи који су били упућени у Дахау, ја сам био један од 1300 који је преживао транспорт. Многи су устрељени, неки су умрли од глади, остали од тифуса…

Април 28. Моји садрузи у заробљеништву можемо да чујемо бомбардовање Минхена, града који се налази на око 30 километара од логора. Звук артиљерије која се приближава са запада и севера све је гласнији, а војници забрањују логорашима излазак из њихових барака. СС-патрола обилази логор на моторциклу, а митраљез на стражарској кули окренут је ка баракама.

Април 29. Снажан звук артиљерије сливен је са звуком митраљеске ватре. Чује се звиждук граната изнад логора. Изненада на стражарској кули се завијорила бела застава – знак наде да ће се СС војници предати, а не борити до последњег човека и устрелити све заробљенике. Затим, око 06,00 чује се необични звук чија се снага брзо повећава док долази из правца логорске капије…

Најзад, свих 32.600 заробљеника плачу од радости када се први амерички војници појављују иза жице логорске ограде. Кратко време после тога искључена  је струја, а капије су отворене, и амерички војници почињу да улазе у логорски круг. Као што су они били загледан у нас изгладнеле, оболеле од тифуса и дизентерије, тако смо и ми били изненађени њима који су нам изгледали више као петнаестогодишњи дечаци, него као војници уморни од борбе.

Управо над логором преузео је међународни комитет за заробљенике. Храна коју су користили СС војни стављена је на располагање логорској кухињи. Такође и САД војска је, такође, допремила неке намернице. Мислим да је то за мене била прва прилика да осетим укус америчког кукуруза. Амерички официр је преко радио-пријемника конфискованог од нациста наредио да се заробљени окупе у групама према националној припадности како би им биле саопштене новости: Хитлер је починио самоубиство, Руске снаге су заузеле Берлин, немачке армије капитулирају на северу и на југу, али још увек се воде борбе у Аустрији и Чехословачкој.

Наравно, увек сам био свестан да се ови значајни догађаји преклапају са временом страсне недеље. Али, како би то могли да обележимо осим посредством наших личних тихих молитава, питао сам се кад је мој садруг логораш и заповедник новоформираног интернационалног одељења за тумаче Ф. Борис дошао да ме посети у мојој бараци „Блока 27“. Он ме је обавестио да ће заједничким напорима заробљеника из Краљевине Југославије  и Грчке бити организована православна служба на Васкрс, 6. маја.

Међу логорашима је било свештеника, ту је био један ђакон и група светогорских монаха. Није, међутим, било одежди, књига, икона свећа, просфоре, вина.

Напори да се до потребних ствари дође из руске парохије у Минхену нису успели, јер Американнци и нису могли да пронађу било какву парохију у разрушеном граду. Неке ствари су, ипак, могле да се реше. Отприлике 400 римокатоличких свештеника који су били затворени у Дахау било је заједно смештено у једну бараку. Било им је допуштено да свако јутро пре одласка на рад проузносе речи мисе. Они су нам допустили да користимо њихов молитвени простор у „блоку 26“. Капела је била празна изузев дрвеног стола и чехословачке иконе Богородице окачене на зид изнад стола. Икона је направљена у Цариграду и потом је била донесена у Белз у Галацији, где касније узета за православне од стране пољског краља. Када је руска војска, доцније потерала Наполеонове јединице са простора доцније Чехословачке, игуман тамошњег манастира је направио копију иконе за цара Александра I који ју је даровао Казанском катедралном храму у Сантпетерсубургу, где је она поштована све до доласка бољшевика на власт. Одећа је направљена захваљујући приступу болници наших бивших стражара. Два пешкира састављена на одређени начин  могла су да се обликују у форму епитрахиља и орара.  Црвени крстови, оригинално намењени за медицинско особље постављени су на приручно свештеничко одијаније.

На Васкрс 6.маја, дан када се прославља и Св. Георгије Победоносац, Срби, Грци и Руси окупили су се у католичкој свештеничкој бараци. Иако је 40% логораша у Дахау било руског порекла, свега неколико њих је присуствовао служби. У то време радило је са тзв. „репартијацији“ кроз формирање специјалних јединица које су имале за циљ да се заробљеници врате у своје домовине. Штавише, мало по пристизању америчких трупа почело је са употребом бодљикаве жице у циљу преграђивања логора како би се постигло одвајање совјетских грађана од осталих логораша. Совјетски грађани су припремани за могући принудни повратак у СССР.

У целој историји Православне цркве вероватно ние било васкршње службе сличне овој у Дахау 1945.год. Грчки и српски свештеници, заједно са српским ђаконом у свечаним оделима  су се разликовали од других логораша. Они су наизменично певали на грчком и црквенословенском језику. Васкршњи канон, васкршње стихире, све је проузношено по сећању, као и Еванђеље.

И најзад, проповед св. Јована Златоустог, такоше по сећању. Млади грчки монах са Атоса стајао је крај нас и проузносио је беседу са заразним одушевљењем, тако да на њега нећу заборавити док сам жив. Изгледало је као да св. Јован Златоусти сам говори преко њега нама и остатку света! Ту је било осамнаест свештеника и један ђакон, међу њима највише Срба. Они су учествовали у овој незаборавној служби. Слично одузетом човеку који је спуштен кроз кров куће пред Христа, грчки архимандрит Мелентије је пренет на носилима у капели где је изнурен лежао на служби.

Свештеници који су учествовали на васкршњој служби у Дахауу 1945.год. 1994. год. су , заједно са свим православним хришћанима, помен свима који оставили своје животе на овом месту и другим местима мучења. Служено је у Руској православној капели у Дахуу, саграђеној за руске војнике Немачкој, непосредно пре њиховог напуштања ове земље . На олтарској прегради капеле насликана је велика икона анђела који отвара капије Дахау-логора дарујући слободу заробљеницима међу којима је и сам Господ.  Ја данас користим прилику да тражим од вас, православних хришћана широм света да ширите свест о православној браћи  који су умрли овде у Дахау и другим логорима, и да их се сећате у својим молитвама. Кад год долазите у Немачку, потребно је да посетите руску капелу на месту некадашњег логора и да узносите молитве за оне који су ту умрли, и који су умрли на другим местима мучења.

Христос Васкрсе!

 

pravmir

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име