|
Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима, глава 13 1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. 2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. 3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. 4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, 5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, 6. Не радује се неправди, а радује се истини, 7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. 8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. 9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; 10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. 11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. 12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. 13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав |
Олга Бошковић, мајка херој и мученица, оличење значења речи љубав према детету.
Олга је пронашла начин да помогне свом сину, и у школу га је носила, а и у својој 77. години она га преноси до трема где Предраг је имао дрворезбарску радионицу. Носила га је мајка до његове смрти.
– Живот је њен поклонила мени, поделила га са мном – причао је сада преминули Предраг.
Олга је за свог сина била спремна и маљенска брда да помери.
Олга Бошковић, мајка херој и мученица, оличење значења речи љубав према детету.
Олга је пронашла начин да помогне свом сину, и у школу га је носила, а и у својој 77. години pic.twitter.com/HG1g4BK9hm— Портал ЧУДО (@CudoRs) April 2, 2026
– Четири године сам га носила у школу, и зими, и лети – присећа се Олга.
Ни Предраг се није предавао. Испред трема родне куће сместио је своју дрворезбарску радионицу. Том занату окренуо се пре 30 година. Све што види, Предраг од дрвета може да направи једном руком, а занат је учио од старог столара.
– Мало сам занат крао, а мало сам, чини ми се, и талента имао у себи. То некако лежи у мени, у неком кутку. А и то једноставно волим, па ми вероватно зато и иде. Kад видим да сам нешто завршио, за мене је то успех – скроман је Предраг.
Сада, у кући старој 120 година, Предраг живео окружен стварима које је сам направио.
Велика љубав овог вештог дрводеље је и музика. Радио је деценијама био саставни део његовог живота.
– Пре него што сам почео да се бавим овим занатом, сваки дан проводио сам уз радио. Много сам научио слушајући разне образовне и забавне емисије, кроз њих сам упознао и различите професије, пределе, занимања… То је био мој прозор у свет. Тада није било могућности као сада, да можете да чујете песму коју волите кад год пожелите, него сам чекао и по неколико дана да снимим то што желим. А када ми то успе, не могу вам описати моју срећу. Ове млађе генерације тешко да би то могле да разумеју – са радошћу у гласу сећа се Предраг прошлих времена.
