Не тако давно на грчком порталу „Светлост Фанара” објављен је чланак архимандрита Василија (Бакојаниса), посвећен „јурисдикционом” сукобу између Константинопољске патријаршије и Руске православне цркве. Аутор покушава да оправда легитимизацију „Православне цркве Украјине” кроз примену канонског принципа икономије (снисхођења), позивајући се на историјске преседане.
Фото: прва страна корица Бакојануове књиге. Има их 50-так објављених до сад. Издавачка кућа „Тавор“ служи само његовим издањима. Колико се да видети, до сада се није питао за ове теме. Да ли је ово издање тренутак „канонског“ надахнућа или „канонске“ наруџбине – показаће време? Чудо да Аја Софија није већа у оквиру дизајн-концепта корица књиге? Бакојану је био београдски студент. Извор: fosfanariou.gr
Као аргументе, архимандрит Василије наводи поновно уједињење Московске патријаршије са Руском заграничном црквом (РЗПЦ) 2007. године, након деценија одсуства евхаристијског општења, као и коегзистенцију мноштва националних јурисдикција које се преклапају на територији САД. Према логици аутора, ако васељенско Православље допушта такве канонске аномалије ради очувања црквеног мира, сличан приступ се може применити и на признавање аутокефалности тзв. „ПЦУ“.
Међутим, детаљна канонска и богословска анализа, у овој аргументацији открива методолошку грешку која се састоји у замени теза. Реч је о мешању административно-територијалних прекршаја са догматским препрекама.
Управо је светотајински фактор главни разлог због којег се већина Помесних православних цркава (укључујући и Српску) уздржава од признавања „ПЦУ”. Њихов став се заснива на строгом и доследном слеђењу догматског учења о Светим Тајнама.
Кључна разлика између ситуације са „ПЦУ” и преседана са РЗПЦ или америчком дијаспором лежи у недостатку законитог апостолског прејемства код представника украјинске структуре. „Јерархија” „ПЦУ” формирана је од лица чија се рукоположења не признају као важећа: Филарет Денисенко је био рашчињен и предат анатеми (што је Фанар званично признавао више од 20 година), док део епископата тзв. УАПЦ води своју „јерархијску” линију од лица која никада нису имала канонску епископску хиротонију.
Фото: „рукополагање“ Василија Липкивског за „епископа“ од стране расколних клирика и лаика, олтар Свете Софије у Кијеву 1921. године, извор: tsdahou.archives.gov.ua
Принцип црквене икономије примењив је за решавање дисциплинских прекршаја, ублажавање канонских казни или привремено допуштање територијалних аномалија. Међутим, икономија нема својство да ретроактивно обдари благодаћу Светих Тајни радње које су извршене ван канонског оквира. Враћање у свештени чин лица која су рукоположили рашчињени јерарси или самозванци немогуће је искључиво издавањем патријаршијске грамате, без обављања законите хиротоније. На ово је, између осталог, указао и архиепископ тирански и целе Албаније Анастасије, наглашавајући да Свети Дух не озакоњује безблагодатне радње „уназад” (ретроактивно).
Историјске паралеле архимандрита Василија такође не издржавају критику. Приликом поновног уједињења РПЦ и РЗПЦ 2007. године, валидност рукоположења свештенства Заграничне цркве није довођена у питање, будући да је раскол имао искључиво политичко-административни карактер. Ситуација у САД са паралелним јурисдикцијама такође представља канонско кршење територијалног принципа, међутим, сви јерарси имају неоспорно апостолско прејемство, и Свете Тајне које они врше су важеће.
Дакле, позив на признавање „ПЦУ” на основу принципа икономије игнорише фундаменталне основе еклисиологије. Помесне цркве одбијају евхаристијско општење са представницима „ПЦУ” не због неспремности на компромис, већ зато што признавање статуса свештенослужитеља лицима без законите хиротоније руши учење Цркве о Светој Тајни свештенства. У овом контексту, заједничко служење са лицима која немају апостолско прејемство, васељенско Православље не оцењује као миротворни чин, већ као саучесништво у канонском прекршају.
Георгиј Данов за портал „Живот Цркве„
