Нема већег достојанства од човека који ћути, а могао би да повреди, који прашта, а могао би да казни, који воли, иако није вољен. Такви људи нису тихи, они су света ватра! Такве поуке нам је оставио Свети Патријарх Павле који је тихо говорио, а далеко се чуо, а често је прећутао када је могао да каже нешто што би повредило нечија осећања јер бејаше уздржан и одмерен, било да је за саговорника имао високог државног функционера или простог сељанина коме се указала част да прозбори са црквеним великодостојником. Остало је сведочанство да је Патријарх Павле посетио сеоску кућу једног домаћина који је Његову Светост замолио да га удостоји посете. Бејаху дани Великог Часног поста, а домаћин је послужио домаћи хлеб и кајмак и првојерарх је узео залогај и то на запрепашћење ђакона који је био са њим! Након одласка из куће домаћина, упитао је патријарха зашто није укорио домаћина што је изнео мрсну храну у време Васкршњег поста? Патријарх Павле је одговорио – Шта бих постигао тиме што бих постидео човека који и не зна да је сада Велики Часни Пост? Овако сам га поштедео срамоте, а победио сам сопствену гордост тако што сам се омрсио! О, светоотачког ли смирења нашег вољеног духовног вође који се бринуо о свакој души и сваком човеку прилазио на голубијим ногама!
Милош Димић
