У оквиру Дечје недеље и кампа „У част анђелу“, на Златибору је одржан дирљив културно-уметнички програм посвећен Ангелини Аћимовић, девојчици убијеној у Основној школи „Владислав Рибникар“, и њеним другарима. У сусрету са децом из целе Србије без родитељског старања, ово вече постало је много више од успомене: било је сведочанство да љубав, доброта, уметност и сећање могу да сачувају светлост једног детињства и онда када је живот сурово прекинут.
Постоје вечери које се не завршавају последњим аплаузом. Оне настављају да живе у човеку, у мислима које га прате и у тишини у којој схвати да су неке речи важније од свих које смо до тада изговорили. Управо такво било је окупљање на Златибору, посвећено Ангелини Аћимовић и њеним другарима, у оквиру Дечје недеље и кампа „У част анђелу“, намењеног деци без родитељског старања из целе Србије.
У средишту вечери била је Ангелина — не само као име које памтимо са тугом већ као девојчица која је сањала, писала, постављала питања и покушавала да пронађе своју плаву звезду. Кроз њене записе, мисли о љубави и јунацима, публика је имала прилику да поново осети њену радозналост и зрелост и да се подсети колико је важно да децу заиста слушамо док су ту, међу нама.
Програм је био осмишљен као путовање кроз оно што је Ангелина оставила за собом — кроз њене снове, њену веру у људе, њено разумевање љубави и њену потребу да открије себе и свет. Уместо да сећање остане затворено у болу, оно је преточено у сусрет књижевности, духовности, просвете и традиције, у вече посвећено животу и свему ономе што једно дете може да остави свету.
Већ на почетку, заједничком молитвом „Оче наш“, успостављен је тон вечери у којој су се преплитали вера, нада и осећање заједништва. А потом су се низале Ангелинине мисли, њени записи и речи које су, иако настале у дечјем срцу, отварале велика, одрасла питања: шта је јунаштво, шта је љубав, како пронаћи сопствени пут и по чему се препознаје човек широког срца.
Посебну снагу вечери дало је читање Ангелининих текстова о „Плавој звезди“ и јунацима. У њима се откривала девојчица која није тражила јунаке само у великим историјским причама, већ и међу обичним људима — онима који помажу, несебично се дају и умеју да воле. Њене речи подсетиле су присутне да величина човека није у ономе што поседује, већ у ономе што пружа другима.
Један од најзначајнијих тренутака вечери било је обраћање професорке српског језика и књижевности Наде Кондић, која је готово четири деценије свог живота посветила просветном раду и генерацијама младих људи.
Њено обраћање подсетило је на дубљу, често заборављену суштину просвете: да школа није само место на коме се стичу знања, усвајају чињенице и припрема за будуће занимање. Њена највећа мисија јесте да дете припреми за живот, да му помогне да разуме себе и друге, да препозна туђу бол и да, упркос свим искушењима, сачува људскост.
Најтеже је, истакла је професорка, научити дете како да остане човек. Како да у времену грубости не постане грубо, да у свету равнодушности не изгуби осећај за другога и да, чак и када је повређено, не заборави вредност доброте. То је она лекција која се не може научити само из уџбеника, већ се преноси личним примером, речју, стрпљењем и љубављу.
Посебно снажну духовну поруку присутнима је упутио протојереј Миодраг Тодоровић, враћајући их старозаветној причи о Јосифу и његовој браћи — причи о неправди, издаји, страдању, љубави и праштању.
Јосиф, кога су браћа из зависти продала у ропство, прошао је кроз понижења и патњу, али није дозволио да га неправда претвори у човека који ће другима узвратити истом мером. Када је, годинама касније, добио прилику да се суочи са браћом која су му нанела зло, није изабрао освету, већ помирење.
У Књизи Постања, у 50. глави, 20. стиху, Јосиф им поручује: „Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро.“
Подсећајући на ову библијску причу, отац Миодраг говорио је о неправди која оставља ране, али и о љубави која човеку помаже да не постане заробљеник мржње. Порука је била снажна и јасна: зло не треба умножавати новим злом, јер тада ризикујемо да и сами постанемо налик онима који су нас повредили. Праштање није заборављање неправде нити њено оправдавање, већ одлука да мржњи не дозволимо да управља нашим животом.
Јосифова прича, испричана пред децом и одраслима који су се окупили у част Ангелине и њених другара, отворила је простор за размишљање о томе колико су човеку потребни вера, милост и способност да упркос страдању сачува добро у себи.
Књижевница Ружица Благојевић читала је текстове које је Ангелина писала, враћајући присутне свету њених мисли, снова и осећања. Њено казивање није било само књижевно подсећање на девојчицу чији је живот прерано прекинут, већ сусрет са њеним унутрашњим светом — са питањима која је постављала, одговорима које је тражила и вером да свако од нас има своју плаву звезду.
Слушајући њене записе, присутни нису били само публика која прати програм. Постали су учесници једног заједничког сећања, у коме се дечје речи претварају у опомену одраслима да пажљивије слушају, боље разумеју и никада не потцене оно што се крије у души детета.
Културно-уметнички програм употпунила је певачка група Културно уметничког друштва „Златибор“, чији су извођачи песмом, игром и традиционалним наслеђем подсетили на вредности које повезују генерације.
У амбијенту Златибора, где народна песма и коло чувају успомену на живот предака, традиција није представљена као нешто што припада само прошлости. Она је показана као жива нит која повезује оно што смо наследили са оним што тек треба да оставимо деци.
Посебно место у реализацији програма припало је професору, новинару и водитељу Немањи Ковачевићу, аутору програма и сценарија, који је публику водио кроз читаво вече са изузетним осећајем за меру, ритам и емоцију.
Било је то вођење које није почивало само на сигурно изговореној речи и професионалној најави учесника. Ковачевић је успео да успостави јединствену нит између различитих делова програма, да сваком учеснику пружи простор и достојанство, а да притом ниједног тренутка не изгуби из вида оно због чега су се сви окупили — Ангелину, њене другаре и децу којој је ово вече било посвећено.
Његов сценарио био је пажљиво грађен као драматуршка целина: од почетне молитве и приче о плавој звезди, преко Ангелининих записа о јунацима, љубави и сновима, до духовне поруке о праштању и завршног подсећања на децу чија имена не смеју да буду препуштена забораву.
Посебна вредност његовог приступа била је у томе што није покушавао да наметне емоцију. Он је стварао простор да се она догоди. Није туговао уместо публике, већ је пажљиво бираним речима, паузама и прелазима омогућавао да сваки сегмент програма пронађе пут до срца присутних.
Као професор, у програм је унео разумевање света младих; као новинар, осећај за реч која мора бити тачна и смислена; као водитељ, сигурност и природност; а као аутор, способност да од различитих уметничких и духовних садржаја створи целину која има своју идеју, свој ток и своју душу.
Највећи комплимент једном аутору у оваквим приликама није да се говори о његовој вештини, већ да се препозна како је ту вештину ставио у службу нечега већег од себе. Ковачевић је своју улогу подредио деци, успомени и поруци вечери, показујући да професионалност и искрена емпатија не искључују једна другу, већ да, када се сусретну, могу да створе догађај који се памти.
Ово окупљање на Златибору било је посебно и по томе што су му присуствовала деца из целе Србије без родитељског старања. Управо је сусрет са њима дао програму додатни смисао: сећање на Ангелину и њене другаре постало је прилика да се говори и о сваком детету које тек тражи своје место у свету, свој ослонац, свој сан и своју будућност.
Камп „У част анђелу“, у оквиру Дечје недеље, тако је добио снажну уметничку и људску димензију. Он није био само прилика да се ода пошта онима који више нису са нама, већ и позив да се окренемо онима који су ту — деци којој су потребни пажња, разумевање, сигурност и уверење да нису сама.
На крају програма, Ангелина се још једном вратила међу присутне — кроз своје име, своје записе и успомену на децу која су са њом изгубила живот. Поменути су Бојан, Ана, Катарина, Мара, Ема, Софија, Андрија и Андриана, другари чије судбине остају трајна опомена и неизбрисива рана.
Завршна порука вечери није била позив да се туга заборави, већ да се из ње роди одговорност. Да сећање не остане само у речима, него да се претвори у више пажње према деци, више доброте у свакодневици, више разумевања за оне који пате и више храбрости да заштитимо оно што је највредније.
Јер Ангелина је писала о будућности. О својој плавој звезди. О љубави која надраста празнину и о јунацима који нису нужно они чија се имена исписују у историјским књигама, већ људи који умеју да буду ту за другога.
Зато је ово вече на Златибору било више од омажа једној девојчици и њеним другарима. Било је то подсећање да се љубав не мери временом које смо са неким провели, већ трагом који је оставио у нама; да сећање није само окретање прошлости, већ и обавеза према будућности; и да је најважније наслеђе које можемо оставити деци — свет у коме ће имати право да сањају, да буду вољена и да без страха траже своју плаву звезду.
Редакција портала Чудо
