Појам емпатије се разликује од љубазности, сажаљења или симпатије према некоме. Наиме, способност емпатије подразумева интензиван и активан однос, покушај да се разуме неко други, док је симпатија пасивна релација која може бити једносмерна.
Емпатија представља предуслов за развој љубави и пријатељства, а уједно је супротност агресивном понашању. Она се описује као „морална емоција“ , док недостатак емпатије подстиче антисоцијално понашање (насиље у физичком и емоционалном смислу, као и неуказивање помоћи или разумевања када је то потребно). Предуслов је за развој емоционалне интелигенције.
Емпатичност се огледа у способности да видимо ситуацију из угла друге особе и да осећамо тугу, радост, бол друге особе.
За емпатију не постоји ген који се преноси као нпр. интелигенција или физичке изглед. Међутим, постоји генетска предиспозиција за развој емпатичног понашања. Поједина истраживања показују да су нека деца „природно“ склонија да буду емпатична и да није у потпуности последица родитељског усмеравања, док друге студије дају предност социјализацији деце и учењу „по моделу“.
Распрострањено је мишљење да се емпатија код деце развија од треће године (јер су до тада деца егоцентрична, усмерена на себе и задивљавање сопствених потреба) и управо им емпатија омогућава да се превазиђе себичност и да се развије осећај за друге. Емпатична деца су успешнија у социјалним релацијама и имају више веза са вршњацима. Често су омиљена у вршњачким групама. Емпатчност је касније основа за развој емоционалне интелигенције – боље се сналазе са другим људима и имају успешније односе у породици и ван ње.
Kако се развија капацитет за емпатију код деце?
Емпатија се учи. Задатак родитеља је да научи своје дете да су осећања других важна и да их треба поштовати. Децу увек треба питати: “Kако би се осећао да се то теби дешава/да си на његовом месту?“
Деца уче по „моделу“. Модел су родитељи и њихови поступци – пажња, брига према укућанима, односи са пријатељима, комшијама, родбини, животињама, кућним љубимцима…Родитељи најбоље на личном примеру показују шта је емпатија.
Пожељно је да родитељи науче своју децу да не одбацују вршњаке који имају сметње у развоју, неки физички хендикеп или су друге националности или вере – учите их правим вредностима и толеранцији различитости. Увек их питајте:“Kако би се ти осећао на његовом/њеном месту?“ емпатија представља стуб „добре“ особе и основ за развој „људских“ квалитета.
Kада родитељи, родбина или васпитачи примете прве знаке саосећња код деце, требало би их похвалити, јер оно учи како да брине и како да се уживи у осећања других.
Децу не би требало презаштићивати. Добро је да на својој кожи, у вртићу осете лекције из социјалне комуникације.
На основу примера родитељи значајно утичу на то да дете почне временом самостално да закључује о осећањима других. Примери могу бити и јунаци из бајки, сликовница или примери из живота који на једноставан начин осликавају међуљудске односе, вредности и осећања. Анализирајући поступке и осећања јунака (туга, радост, љутња, повређеност, разочарање, изневереност…), деца уочавају суптилне емоције и почињу да саосећају са појединим ликовима. На тај начин се деца уче разумевању емоција других и повећавају капацитет за емпатију.
Помоћ детету у учењу емпатије представља родитељско изражавање интересовања за његове емоције, пажљиво И активно слушање и постављање питања која ће им помоћи да разјасне сопствена осећања и мисли.
Маријана Петровић дипломирани психолог, специјалиста медицинске психологије.
Мој педијатар
