У нашој култури веома су ретки они родитељи који не воле, не прихватају властиту децу. Kада бебу из породилишта доведу у породицу, она постаје емотивна колевка блискости и прихватања. Све особе које окружују дете поручују му на овај или онај начин да га прихватају, да желе да му буде добро, да га воле. Зато дете стиче уверење да је нормално стање да га сви прихватају. Ако се родитељи, који су се наљутили зато што је дете урадило нешто лоше, мало дистанцирају, дете се уплаши да га мање воле и прихватају, тако да покушава да „поврати” љубав и прихватање.

Kада изађе у јавност, дете које верује да, ако је оно заиста добро, да га сви људи и сва деца морају прихватити, доживљава „трауму јавности” када схвати да га многи не примећују. Тада нека деца стварају комплекс ниже вредности, од кога се бране фантазирањем о великим делима због којих ће их једног дана сви заволети. Очекујући прихватање, многи пасивно чекају да им други приђу, осећајући патњу што нису довољно занимљиви, лепи, духовити да би били неодољиво привлачни. Други су активни и прилазе покушавајући да шармирају све оне који на њих не обраћају пажњу.

У одраслом свету живимо окружени са три типа људи: онима који према нама имају позитиван однос, онима који према нама имају негативан однос и онима који према нама немају никакав однос. Емотивно одрасти значи прихватити ову чињеницу и развити социјалне вештине које нам омогућују да функционишемо са све три групе људи. То је сасвим различито од почетне дечје фантазије да ако смо довољно добри, онда ће нас сви људи прихватити и према нама имати позитиван однос.

Најважнији су нам они људи којима се свиђамо, који нас поштују и цене, који нас прихватају, јер су то они међу којима треба тражити пријатеље, сараднике и емотивне партнере. Једино са њима можемо остварити однос самопоштовања и међусобног поштовања – основу сваког пријатељског односа. Та група нам даје снагу да поднесемо постојање оних који нас не прихватају.

Одрасли чије „унутрашње дете” није емотивно одрасло тако да и даље верују да их, ако заиста вреде, сви морају прихватати, имају друкчије приоритете. Њима су најважнији они који их не прихватају. Улажу велику енергију и време да се допадну онима којима се не свиђају, у погрешном уверењу да ће доказати своју вредност ако успеју да утичу да неко промени негативно мишљење о њима. Kада једног „освоје”, он постаје неважан, и посвећују се неком другом ко их не прихвата.

Начин да неко изађе из ове бесконачне игре неуспешног доказивања властите вредности је да прихвати самог себе, и да се помири са животном чињеницом да га неки људи једноставно неће никада прихватити ма колико себе добро представљао.

 

Др Зоран Миливојевић

политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име