У цркве се одлази увек, и када нас њихови зидови призивају тихим гласом вечности, и када нам се чини да ћуте; и када нам душа полети ка њима, и када занеми и жели да застане од привремене обамрлости због бола. Увек, јер постоје места којима човек припада чак и онда када заборави себе.
Посебан је осећај ући у цркву чији су зидови и кров од дрвета. Једна од таквих је чувена и историјски веома важна црква брвнара у Вранићу, подигнута по наређењу кнеза Милоша Обреновића 1823. године, на темељима старије цркве из друге половине осамнаестог века. Свештеник који је послушао кнежев налог и који је организовао подизање овог Божијег дома звао се Атанасије Поповић. Данас је поред ње новија црква посвећена Светом Илији, а стара, дрвена црква је црква Светих четрдесет мученика севастијских (Младенци).
Прва црква брвнара саграђена је још у периоду пре Првог српског устанка, на локалитету Окапина, а дрвени храм у који сада можемо ући је трећа брвнара у селу Вранић. Друга је запаљена после пропасти Првог српског устанка (нађени су новчићи и путир).
Занимљиво је да је испод садашње цркве неолитска кућа са огњиштем у средини. Доживела је неколико обнова: основа је измењена, трем уклоњен, отворени су велики прозори (имала је само мале, полукружне, налик на пушкарнице), а кров добио блажи нагиб и био покривен бибер црепом. Црква има два улаза, а посебно је лепа резбарија западних врата.
И ентеријер је мењан. У припрати је остало само степениште, а за таваницу је коришћен шашовац. Тада је скинут горњи део првобитног иконостаса чији су делови сачувани у цркви Светог Илије.
Брвнара је изграђена од храстових брвана. Храстово дрво траје и мирује вековима, чува у себи и лахоре и ломнике (силовите ветрове). Смирује, уз Божију помоћ, људске буре. Дрво наизглед самује, али то није истина, иако никог у цркви нема, ту је светлост коју су Богу, у духовним чаурицама, приносили људи.
Црква има седмоугаону олтарску апсиду и припрату коју аркаде одвајају од наоса.
Од напада, пожара и других недаћа свештенство и народ су сачували старе књиге (из 17, 18. и 19. века), као и велики резбарени крст чувеног дрворесца и графичара Хаџи Рувима из 1800. године. Он је долазио у Вранић, вршио службе и позајмљивао књиге из богате црквене библиотеке.
Не зна се тачно који су зографи осликавали иконе. Могуће је да су то били иконописац Константин, као и Илија Петровић и Никола Јанковић. Карактеристични су тонови у којима су спојене боје цигле и малине, а између њих читамо натпис који, поред тога ко је учествовао у скупљању средстава за уређење храма, говори о години када је осликавање завршено. Наводе се села која су учествовала прилозима (Вранић, Моштаница, Барић, Мислођин, Јасенак, Баћевац и Мељак), као и година 1828.
Натпис се налази изнад специфичне иконографске сцене зване „Недремано око“ (Анапесон). Христос привидно мирује, али никада нас не напушта.
Посебно је упечатљива представа Светог Духа у облику голуба, на крајњем горњем делу иконостаса, на плавој подлози, која, уоквирена дрвеним сводом, делује још благодатније него иначе.
Икона Богородице са Христом, са богато украшеном круном и очима попут краљевских урми са јасно исцртаним црним контурама, одражава сусрет византијске канонике са народним осећајем за декоративност (могло би се рећи да је сликарски поступак нешто између канона и наиве).
Приказ Светог Илије (његов улазак на небо у ватреним колима) је раритетан. На њему су ватрено црвени крилати коњи налик Пегазу. Боје су топле, а црвени коњи на светлоплавој позадини стварају снажан визуелни контраст који одмах привлачи поглед. Облак на којем се налазе кола насликан је као компактна, мека бела маса, у стилу илустрација из барокних књига или графика тог времена. Упечатљив је и приказ Четрдесет мученика севастијских.
Као и у свим црквама тог типа (мада, ова по својим димензијама спада у веће објекте овог типа), дрво упија светлост. Сенке нису оштре, светлост не „удара“ у хладноћу зидова, напротив, она у њу урања. Просторија не делује мрачно зато што нема светла, већ зато што је светло постало део саме текстуре брвна. Чак и најхладније зимско сунце које уђе кроз мали прозор брвнаре претвара се у боју ћилибара или старог меда.
А ми улазимо, постајемо чисти од туђих лажи (оне ће се саме побринути за њих), са надом да ћемо успети, молитвама и приносима срца и духа Господу, да своја сагрешења окајемо и исправимо. Спасење почиње оног трена када ућуткамо тужиоца других у себи.
А ми улазимо, сећамо се свих који су око ове цркве крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века учествовали у догађајима везаним за Кочину Крајину и припремање Првог српског устанка.
Ана Атанасковић
