У прекрасном манастиру Ћелије код Ваљева подвизавао се, тиховао,
молио и служио Господу, а и громогласно беседио наш чувени архимандрит Ава Јустин Поповић, кога су прогониле комунистичке власти, стога је и понео прелеп епитет – гоњен Христа ради! Заточеник, сав слободан у Христу,
предан молитви и писању, превео је житија светих, а да би то постигао,
одбио је и епископски чин због своје недостојности! О, прекрасног ли смирења и скрушености великог подвижника нашег времена чије су мошти нетљене, а док нису биле обретене, верници су долазили на Авин гроб, са вером се молили и сведочили о исцељењима, чак су и бројне нероткиње постале
благословене мајке јер су на благослов узимале земљу са Авиног гроба и са вером је попиле са водом да би потом Господ пројавио Своју силу и подарио им пород. Равне грмљавини бејаху беседе архимандрита Јустина који је често беседио и у празном храму јер је веровао да су присутни анђели Божији и да беседу мора да изговори. Слава Богу, његове речи одјекују у вечности и опомињу и нас јер Авин глас је попут гласа вапијућег у пустињи који непрестано позива Србе на покајање.
О, колико је суза пролио Ава Јустин док је течно беседио, имао је благословени дар суза, као и дар беседништва, а изнад свега, дар смирења. Када су му у посету долазили ученици којима је предавао као професор, а који су потом удостојени епископског чина, смирени Ава би их дочекао у манастирској порти и пред њима урадио велику метанију, искрено тражећи благослов. Ћелијске монахиње су у њему гледале анђела који ходи земљом, а он је за себе говорио да је грешник и тражио да се за њега моле Богу, наглашавајући да је свака молитва стуб од земље ка Небесима. Где су Срби? Где је душа њихова? Душа је важнија од свих светова! И даље грми Свети Ава Јустин Ћелијски јер брине за нас и жели да сви Срби дођу у познање истине и испуне Небеску Србију у којој се занавек велича и слави Име Господње.
Милош Димић
