Прослава Нове године у Јерусалиму 13. јануара обележена резањем ВАСИЛОПИТЕ у Патријаршији(ВИДЕО)

Уочи Нове године, 13. јануара 2026. године, у сали Патријаршије јерусалимске одржана је свечаност резања василопите. Том приликом, Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофил обратио се присутнима следећим речима:

„А ако неко жели много искуства, мудрост познаје оно што је било и тачно наслућује оно што ће доћи; она разуме тананости говора и уме да тумачи тамне изреке; предвиђа знаке и чудеса и исходе времена и раздобља“ (Књига Премудрости Соломонове 8, 8). Тако говори Соломонова мудрост.

Ваша Екселенцијо, генерални конзуле Грчке, господине Димитриосе Ангелосопулосе,
Часни оци и браћо,
Љубљена браћо у Христу,

Благодат Светога Духа, која је осенила Пресвету Дјеву Марију, од које се оваплотио Бог Логос и постао човек — Господ наш Исус Христос — сабрала нас је све на овом светом месту наше часне Патријаршије јерусалимске, да бисмо узнели славу и благодарење Творцу целокупног света за обрт године доброте Господње (уп. Лука 4,19 / Исаија 60,2).

Штавише, Христос, који је оживотворен Духом (уп. 1. Петр. 3,18), сабрао нас је ради часног спомена Његовог обрезања по телу, као и ради заједничког празновања нашег Оца међу Светима, Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, и ради свечаности резања василопите која носи његово име.

Смена историјског времена подељена на прошлост, садашњост и будућност — на одлазеће и долазеће, Старо и Ново — као и његово одређивање философским људским умом, остаје непотпуно, ако не и сасвим немогуће. „Није ваше да знате времена и рокове које је Отац задржао у својој власти“, каже Господ Својим ученицима (уп. Дап. 1,7).

Према Соломону, међутим, Божанска мудрост је та која познаје устројство света и дејство елемената: „Јер ми је дао истинско знање о ономе што јесте: да познам како је свет створен и дејство елемената; почетак, крај и средину времена; промене у кретању сунца и измене годишњих доба; кругове година и положаје звезда“ (Прем. Сол. 7,17).

У свом спису О времену, философ и мученик Јустин каже: „Очигледно је да време није ни кретање ни без кретања. Али је такође очигледно да је време створено, а не вечно, да има почетак и да није без почетка, да је коначно а не бесконачно.“

Свети Василије Велики, у свом делу Против Евномија, каже: „Дани и часови и месеци и године јесу мере времена, а не његови делови. Време је интервал који се протеже заједно са светом од самог стварања; унутар тог интервала мери се свако кретање — било звезда, било живих бића или било ког другог покретног створења — и на основу тог мерења кажемо да се једно креће брже или спорије од другог.“

Другим речима, след времена јесте чињеница која обележава протицање човекове космичке историје, а још више свештене историје, која достиже свој врхунац у тајни Божанског Промисла, то јест у Оваплоћењу и очовечењу Бога Логоса, Спаситеља нашег Христа.

Због тога наша Света Црква, држећи се речи Господњих из Писма — „Дух Господњи је на мени, јер ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем… да пустим на слободу потлачене, да објавим пријатну годину Господњу“ (Исаија 61,1–2 / Лука 4,18–19) — не само да празнује овај догађај, већ и призива благослов Бога Оца на „годину Господњу“, говорећи: „О Речи беспочетна и Сине, сједињена са Светим Духом, Творче и Састворитељу свега видљивог и невидљивог, благослови венац године“ (уп. 2. Кор. 6,2).

Према запажању Мелитона Сардског, „време је интервал у коме се нешто чини, а прилика је погодан тренутак за дело“. Зато Свети Јован Златоусти, тумачећи поменуте Павлове речи: „Ево сад је време пријатно, ево сад је дан спасења“, каже: „Павле подсећа и на пророштва, подстичући их и подстежући да се покрену ка присвајању сопственог спасења.“

Управо томе нас подстиче и божанствени Павле: да се покренемо ка присвајању сопственог спасења. То се, заиста, остварује у литургијском животу Цркве, то јест у тајни Свете Евхаристије, где време постаје прилика.

Апостол Петар, одговарајући појмовном разумевању времена код Јелина — то јест паганских философа — каже: „Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашег Исуса Христа следујући лукаво измишљеним бајкама, него као очевици Његове величанствености“ (2. Петр. 1,16).

Ове речи надахнутог Петра поново указују да је време, које је у Телу Христовом — то јест у Цркви — постало прилика, дато и нама, да бисмо и ми, кроз веру и просвећујућу силу Светога Духа, постали „очевици Његове величанствености“, то јест сагледаваоци славе Божије.

Ово исповедање Апостола Петра, које се односи на Господа и Бога нашег Исуса Христа, Творца времена, који нас је позвао из таме у Своју дивну светлост (уп. 1. Петр. 2,9), истиниту Светлост (Јн. 1,9), у овом садашњем тренутку обрата времена, позива нас на трезвеност, према псалмској речи: „Душа наша избави се као птица из замке ловачке; замка се разби и ми се избависмо“ (Псалам 124,7).

Другим речима, садашњи тренутак следа библијског времена јесте нарочито погодан час да се, по Јеванђелисту Луки, замислимо над „покајањем према Богу и вером према Господу нашем Исусу Христу“ (Дап. 20,21). И то зато што живимо у опасним временима — временима у којима се грех, то јест отпадништво, безакоње и сила таме (Лука 22,53), лажно представљају као слобода, те тако вребају, изврћући и подривајући „нашу слободу коју имамо у Христу Исусу“ (Гал. 2,4).

Човечанство је, штавише, на искушењу кроз ратове, сукобе и „свако зло дело“ (Јак. 3,16), према Апостолу Јакову, брату Господњем.

Док празнујемо Рођење по телу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, као и свитање Нове године, завапимо великом Јерарху Кападокије, Светом Василију Богојављеном, да заједно са Богородицом и Приснодјевом Маријом посредује за душе наше и за мир целога света — нарочито за тешко искушавани и несигуран у погледу будућег пута Појас Газе и шири регион Блиског истока — као и за престанак подела које не би смеле да постоје, и за исцељење разломљеног јединства Једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Цркве.

И заједно са химнографом рецимо: „О Речи Очевa, предвечна, који си свемоћном речју Својом утврдио сву твар, благослови венац године доброте Своје, дарујући мир [и јединство] Црквама Твојим. Сачувај свети град Јерусалим, благочестиво хришћанско стадо, наше часно Братство Светога Гроба и побожни род и народ православних Ромеја. Амин. Благословена и мирна Нова 2026. година. На многаја љета!“

Након тога, отпојан је аполитикион празника Обрезања Христовог: „Примио си на Себе обличје човечије без промене…“, као и аполитикион Светог Василија Великог: „Глас њихов изиђе по свој земљи“, а затим је Патријарх пресекао василопиту, говорећи: „Срећна, благословена и мирна Нова 2026. година“, и поделио је присутнима који су указали част свечаности: генералном конзулу Грчке у Јерусалиму, господину Димитриосу Ангелосопулосу; конзулу, госпођи Ани Мантики; архијерејима Светога Гроба, архимандритима, свештеницима, ђаконима и монасима; монахињама; и свима присутнима.

Док је Патријарх делио василопиту, искушеници Светога Гроба из Патријаршијске школе на Сиону певали су: „Ми смо нови нараштај Пресветога Гроба…“, заједно са новогодишњим песмама. По завршетку свечаности, у пратњи управника школе, монаха Василија, посетили су Патријарха и чланове Братства Светога Гроба, певајући коледе у њиховим домовима.

Извор: orthodoxtimes-com