Свет већ 136 година обележава Међународни празник рада, дан посвећен борби за радничка права, чије су темеље ударили учесници демонстрација у Чикагу 1. маја 1886. године.
Мале наднице, дневни рад од 12 до чак 18 сати и живот на ивици беде били су повод за низ штрајкова у којима су захтевани услови рада и живота достојни човека.
На улице је тада изашло скоро 40.000 припадника радничког покрета који су своје захтеве симболично истакли у три осмице: 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати културног уздизања.
„Самог првог маја се није десило ништа – међутим, 3. маја је настала велика туча. Интервенисала је полиција која је деловала штрајкбрехерски и било је смртних случајева“, објашњава за Еуронеwс Србија историчар др Александар Стојановић из Института за новију историју, додајући да је ограничавање радног времена на осам часова дневно највећа цивилизацијска тековина тих протеста.
И данас, када су се најразвијеније земље света барем декларативно приближиле идеалима радничких и политичких права, Први мај је у свету и даље дан који се обележава акцијама, демонстрацијама и синдикалним окупљањима, чија је суштина блиска ономе што су за себе тражили чикашки настрадали радници.
У Србији пак, последњих деценија се развила нешто другачија традиција обележавања тог дана, Први мај се углавном поистовећује са приликом за „спајање“ слободних дана, краћа путовања, излете и роштиљања у природи.
Зато се на данашњи дан вреди подсетити и мање познате историје празновања Првог маја на нашим просторима.
„Успавана свест се буди“
Међународни празник рада установљен је на првом конгресу Друге интернационале 1889. године када је одлучено да ће сваки наредни 1. мај бити посвећен сећању на чикашке раднике и борбама за радничка права.
„Обавеза свих чланица интернационале, укључујући и Српску социјалдемократску партију у којој су били Васа Пелагић, Димитрије Туцовић и други виђени левичари тог времена, имали су обавезу да тај дан манифестују, јер је симболизовао заједништво радничке класе и радника свих народа и држава у борби за радничка права, а пре свега у борби за осмочасовно радно време које ни дан данас неки немају“, каже др Стојановић.
Идеал 8-8-8 наредне 1890. године тражен је на улицама многих европских и америчких градова, а у Немачкој је дошло и до нереда када се у протесте умешала полиција.
Те године у Београду није било прославе, али је зато објављена дирљива песма песника Милорада Митровића „Први мај 1890. године“, прва на српском језику која је посвећена том празнику.
Зора среће небом руди,
Слободе се ближи дан.
Успавана свест се буди,
И вековни бега сан.
Не, сад више нема плача,
Звек се чује:
Од окова оштра мача
Радник кује.
Задрмô се престо беде
Звуци Марсељезе
У Београду је Први мај обележен тек три године касније, а у њему је важну улогу играо Васа Пелагић, народни лекар и теоретичар социјализма, који је у Македонској улици послао поздрав „младом српском пролетаријату“ окупљеном у „Радничкој касини“.
Испред кафане је одјекивала „Марсељеза“, као симбол слободе и револуције, праћена поклицима „Живео Први мај!“, али се прослава није прелила на улице, јер су је зауставили жандарми.
Др Стојановић објашњава да није случајно то што се слушала Марсељеза – песма која је симбол револуције.
„Те године још се није одиграла Бољшевичка револуција, тако да је револуционарни узор у Европи за било каква грађанска, политичка, социјална и економска права била Француска револуција. Отуда и значај ‘Марсељезе'“, објашњава историчар.
У тим првим годинама обележавање Првог маја је подразумевало протестну шетњу радника и чланова и присталица одређених партија, пре свега, Социјалдемократске. У суштини, најчешће је било речи о шетању неколико хиљада људи централним улицама Београда.
„Будући да је странка имала интернационалистички карактер, делимично револуционарни, то се никако није уклапало у монархистичко уређење Србије. Почела су полицијска ограничења, прво за то којим трасама протестна поворка може да прође, а долазило је и до сукоба с полицијом и редарима“, објашњава др Стојановић.
Протестне шетње са већим или мањим сукобима демонстраната и штрајкбрехера, одржавале су се до Првог светског рата, а онда су у међуратном периоду постали популарни уранци, додуше не масовног карактера, какви ће постати уобичајени након Другог светског рата.
С црвеним каранфилом у коси
„Отприлике у међуратном периоду се јавља феномен Уранка, који није оригинално одавде“, каже др Стојановић, истичући да се Први мај у Западној Европи на тај начин обележавао знатно дуже.
На таквим окупљањима, која још нису постала масовна, састајали су се раднички синдикати и мање групе радника, певали политичко-борбене песме и изводили „политичке једночинке“.
Тако је 1934. када у Београду није организован никакав догађај, студентска омладина из престонице у Смедереву са радницима ондашњег „Сартида“ одржала скуп. Учесници су везивали црвене машне или стављали црвени каранфил у косу, који су били симбол проливене радничке крви.
Црвени каранфил у коси, симбол проливене радничке крви
„У време пре моторизованих видова транспорта, пре него што је било лако организовати да се више људи премести с једног места на друго, обично су припреме обележавања и прославе трајале два дана. Почињало се дан раније, јер је требало доћи од некуда, припремити храну, подијум за одржавање неког културно-уметничког програма… То је значило да се Први мај дочекивао уз логорске ватре, правила јела у котлићу, која се обично дуго праве“, објашњава саговорник Еуронеwс Србија.
Већ 1945. Први мај је проглашен државним празником и обавезним нерадним даном указом Јосипа Броза Тита, а прослава Првог маја претворила се у праву светковину на којој је београдским улицама продефиловало више од 250.000 војника, радника и омладинаца.
„Подигнимо у вис чела“
Симболика Првог маја за социјалистичку државу попут Југославије била је од изузетног значаја. Обичним људима морало се показати да су победници, да је радник коначно добио своје место у друштву које сам ствара и које му припада.
Зато су у свим главним градовима Југославије 1947. организоване свечане војне параде, а један снимак можете да видите и на овом линку:
Установе су морале да прибављају посебне дозволе за рад, а усталила се пракса да они људи који морају да раде за Први мај добијају изузетно издашне дневнице – некад до износа трећине или половине месечне плате.
„Много значајније од провођења уранка у одређеним активностима заправо су биле политичко уметничке манифестације које су организоване и на нивоу општина градова, већих предузећа, колектива, где се изводио културно уметнички програм. Наравно, храна пиће, пригодни политички говори – то се све повезивало са историјом радничког покрета у Југославији са Комунистичком партијом, антифашистичком борбом. То је имало функцију делимичног учвршћивања режима и идеолошке индоктринације, једноставно стварање једне менталне мапе код људи да те ствари иду једне са другима неизоставно – да је то део једног пута, једног пакета и једне политике и борбе коју у суштини води комунистичка партија Југославије, на челу са Јосипом Брозом Титом“, објашњава др Стојановић.
Право радника на роштиљ и добру музику
Масовно обележавање Првог маја у природи, какво памте данашње генерације почело је шездесетих и седамдесетих година, када је значајнији број Југословена могао да приушти аутомобил.
Тада је постало сасвим нормално и уобичајено да се породица или група пријатеља организује, заједно оду на неко место у природи, да кампују можда и ноћ пре или да дођу рано ујутро и проведу читав дан у природи у рекреативним активностима правећи роштиљ, котлиће и уживајући.
„Будући да су радничка права била заиста на високом нивоу у време социјализма, престала је потреба за неком врстом протеста или манифестовањем захтева за радничким правима. Једноставно, радници су могли заиста да се фокусирају на прослављање тог дана. Да то буде једна потпуно светковина усмерена на лично задовољство“, објашњава др Стојановић.
Временом је то остао једини садржај обележавања Првог маја на нашим просторима, али Предраг Марковић, историчар Института за савремену историју, указује да је у неким земљама суштина тог празника задржана.
„Код нас у политичком смислу то никад није био нарочито запажен празник, али на пример у Немачкој сваког Првог маја имате ритуалну тучу с полицијом“, каже Марковић за Еуронеwс Србија.
„Некада су постојале те првомајске параде, али оне су временом нестале. Имате чувени филм ‘Парада’ Душана Макавејева, то је рецимо последњи приказ велике првомајске манифестације. После тога, код нас Први мај више никад није имао велики значај“, додаје историчар.
Наш саговорник објашњава да је Први мај последњих година изгубио своју идеолошку садржину.
„Више људи данас роштиља, него што иде на идеолошке скупове. Има земаља у којима се озбиљно обележава Први мај, али то су земље где постоје моћне синдикалне и разне друге политичке организације. Код нас се нико баш не бави Првим мајем“, истиче Марковић.
Марковић, такође, подсећа да је Први мај првенствено празник радничке класе, која је према његовим речима, као и велике фабрике и организације, у Европи изумрла.
„Први мај треба да мења своје значење и прилагоди се фрагментираном друштву. Не постоји више хомогена радничка класа са огромним организацијама, велике фабрике, велики рудници, већ људи раде у много фрагментиранијим срединама. Зато треба да буде прилагођен новој врсти послова и радних места“, сматра историчар.
euronews
