У војводству Саве Свесрбскога
Ђе је вјера у Господа Бога
Која гори ко вјечити пламен
Ђе је сваки у тој земљи камен
Окупан са крвљу мученика
А срце је тврђе од челика
У Гатачком срезу у тишини
У питомом мјесту Кокорини
Роди мајка свога сина Милка
Који име стрица мученика
Пострадалог од усташке каме
Усред црне Придворичке јаме
Па Јелица када роди сина
Илија је љуцка величина
А у спомен на тешко страдање
У дијете полаго надање
И заиста посебан је био
И није се у том преварио
Њега брижни родитељи воле
Па када је стасао за школе
Своје дјечје пружаше кораке
Сваког дана пјешке на опанке
И ту подвиг његов почео је
Али тада свако мислио је
Да ће своје родитеље драге
Кад момачке докопа се снаге
Обрадоват и кућу скућити
Али све ће другачије бити
Он је своју вјеру продубио
Кад је свога брата изгубио
Што од бомбе по рату пострада
Па је мајку своју гледо тада
Како плаче и за братом тужи
И кад јело за трпезом служи
И њему је прибор постављала
А Милкова душа упијала
Брижну љубав мајке мученице
Док јој сузе капаху низ лице
Али дани минуше и љета
Оде момче пут б’јела свијета
Сарајеву да изучи школе
Сви га редом поштују и воле
Душу жедну небескога пића
Па је оца Перишу Вранића
Упознао и с њим друговао
А једно је на уму имао
Да свештеник будеш православни
И тако су пролазили дани
Родитељи тада твоји мили
У души су нешто наслутили
Кад послије завршетка школе
Доби поса тамо ђе те воле
Због твојега и рада и знања
А ти само о једном си сања
До Светога да дођеш Атона
Звала су те с Хиландара звона
Па се спреми и са свим опрости
Ал не мога отић од жалости
Када виђе родитеље миле
Али су се ствари уредиле
Крст у кући кад сјајни заблиста
И они су схватили одиста
Да ћеш поћи стопама до Христа
Путевима Светитеља Саве
И почеше Господа да славе
Дадоше ти тада благослове
Тебе Света Богомајка зове
Те отиде у њене вртове
Да призиваш с неба благослове
Хитао си код смјерних монаха
Да из тога Рајског пчелињака
Чисти нектар скупиш вјере праве
Дивно чедо Светитеља Саве
Монашке си примио завјете
Седамдесет године девете
И од Милка Лазар је постао
Игуман ти име одабрао
Баш Лазара четвородневнога
Пријатеља милог Христовога
Којега је из гроба дигао
И једино за њим заплакао
А ти љубиш Христа Васкрслога
Усред врта Богородичнога
Небеским се нектаром појаше
Ал тијело слабашно бијаше
И болест те савладала била
Те су твоја браћа одлучила
Да те с светог Атоса испрате
Па рекоше Бог те чува брате
И Божија Мајка помагала
А ти рече милом Богу хвала
Па испуњен духовних врлина
Код Ћелиског отиде Јустина
Поклони се на његовом гробу
Монах што је у том тешком добу
Био блистав не знајућ за злобу
Па је тако једног дивног дана
Од Владике он био Јована
Чин свештени с љубављу примио
У манастир Пустињу служио
Али ни ту дуго оста није
У манастир прешао Ћелије
Те су земље Херцегове сина
Код Светога Ћелиског Јустина
Монахиње с љубављу примиле
И увјек му на помоћи биле
Ту он хитро на молитву лети
А Јустин га помагао Свети
Али ни ту дуго оста није
Звао га је Свети Василије
Из тврдијех Острошких платија
Те из светих отиде Ћелија
Отпрати га мати Гликерија
И сестрице што су са њом биле
Те до цркве дошао је миле
Код Светога Острошког Ћивота
Било га је виђети љепота
Три године Свеца је чувао
Послушање своје испуњао
Али ни ту није лако било
Три године брзо пролазило
Митрополит тада је Данило
Јер је стање врло тешко било
У Пиперску посла га Ћелију
Помоли се Светом Василију
И отиде одмах без ријечи
Јер од свега благослов је пречи
Ту затече само рушевине
Стара знања притисле године
Колико је уложио труда
И Стефана Пиперскога чуда
Помогаше те поново блиста
Дивно здање а отац одиста
Још је више здравље нарушио
А Богу је благодаран био
Кад дођоше часне монахиње
Чуда чини Господ од светиње
Те ће црква сјајем засијати
А Никчевић Ефимија мати
Поче младе сестре окупљати
А онда је тако једног дана
У манастир Светога Стефана
Дошла мајка код својега сина
Монахиња поста Магдалина
Отац служи и манастир гради
Поче народ долазити млади
И у томе духовноме миру
Служаше у светом манастиру
Но Острошки игуман премину
У небеску оде отаџбину
Дивни слуга Серафим Божији
Митрополит тад рече братији
Да ће Лазар Игуман постати
Није лако на плећа примати
Бреме славне Острошке светиње
А дошао бјеше на Цетиње
Митрополит тад Амфилохије
А и њему лако било није
Ал је знао ко је монах прави
Зато оца Лазара постави
Колико је уложио труда
Све се може сврстати у чуда
А не има ни мало одмора
После дугог црвеног терора
Народ жељан духовнога пића
Ко да дође до страшног открића
Воде живе што душу напаја
И земаљско са небеским спаја
Њему узор свети Василије
Даноноћно на молитви бдије
Народ Свецу Острошкоме хита
А Лазара за исповјест пита
Те се чеда духовна скупише
И имао мира није више
Бригу брине са љубављу грије
А све каже Свети Василије
Дај ми мало крепости и снаге
Да помогнем ове душе драге
Што хитају на путу до Христа
И бијаше он спреман заиста
Кад са службе дође из Олтара
Од келије врата не затвара
А народ су напануле муке
Херцег земља од душманске руке
Почела је поново да страда
Те је Свети Василије тада
С благословом тамо похитао
Да би Србској браћи помогао
Па помоћу Великога Бога
Крену Свети Видар из Острога
До Тврдоша и до Мркоњића
Прате њега до два соколића
Митрополит наш Амфилохије
А отацсе Лазар тада није
Одвајао од Светог Ћивота
Било га је виђети љепота
Патријарх је и Павле са њима
Па их срета са Херцеговцима
И Владика Кир Атанасије
Љепшег дана освитало није
Па свештенство и друге Владике
Боже мили радости велике И када се у Острог враћаху
Кроз град Никшић Свеца проношаху
А клекнуо народ на кољена
Боже Мили дивнога времена
И послије тога низ година
Отац препун духовних врлина
У Јован до код Никшића града
Скит подиже да у њему влада
Типик строги и да ту монаси
Као некад древни горостаси
Из подвига у подвиг хитају
Стално оца за савјет питају
Он подиже Цркву не велику
Јовану му милом Лествичнику
И келије што су за братије
Али то му још довољно није
Него једног започе се дана
Храм велики Светога Јована
А он служи и народ свој срета
Тек педесет напунио љета
А стиже га умор браћо драга
Ал духовна држаше га снага
Исповједа непрестано ради
Цркву Божију у Јован до гради
Док једнога сазнао је дана
Он што лијек од духовних рана
Имао је за сваког човјека
Да и њега мучеништво чека
Опака га болест напанула
А Црква се цјела препанула
Да ће Господ позвати с висина
Дичног земље Херцегове сина
А он мисли Храм да се заврши
То једино бјеше му на души
Виђели смо Бог ће сами знати
Колико се мучио и пати
И дан дође те се браћо мила
И велика Црква осветила
Блиста радост на његовом лицу
Ал рањена гледат орла птицу
Ником није тада лако било
Митрополит грли чедо мило
А он моли Светог Василија
Да до Светог пође Нектарија
Јер у њега полагаше наду
Те пођоше Београду граду
Ал Анђео тога бјеше дана
До духовног стига великана
Да га на пут до Господа прати
Који ће му вјенац славе дати
Када узе душу намучену
На трпљење дуго научену
Повјетарац лагано се свија
Празник Светог тад Амфилохија
Освануо а зора бијаше
Зрачак сунца на лицу сијаше
Игумана из Светог Острога
Те с молитвом и с помоћу Бога
Донесоше тијело његово
Те ту Острог срета га поново
Свештено се Јеванђеље чита
Журно народ ка Острогу хита
Да потоњег узме благослова
А душа се радује његова
Па дан други после Литургије
Похиташе ђе три дана прије
Служио је Свету Литургију
Да опјело служе и Литију
Прати маса дивног горостаса
Док се зачу одједном из гласа
Ријеч коју Митрополит рече
Ево данас Божији човјече
Тебе срета Свети Василије
Златно крило од Митрополије
Пратимо те у загрљај Христа Заслужио то мјесто одиста
Ти животом својим часни оче
Пустињаче Свети Херцеговче
Хитај сада код Мајке Божије
Свете Горе чедо најдивније
А народе Божији не тугује
У молитви са њиме другујте
Јер још више за вас сад се стара
Лазар слуга Божијег Олтара
У Јован до тијелом одмара
А на небу код Цара Лазара
Службу служи за род Србски цио
Господ га је славом украсио
Наша дика и духовни отац
Мили Лазо Свети Херцеговац
Аутор је чтец древног храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Никшићу, теолог Српске Православне Цркве, химнограф и српски народни епски пјесник
