Савремени свет нам поставља изазов, а свет је модеран за сваку генерацију у сваком тренутку живота. Али понекад вреди размислити о томе шта је изазов и са којим изазовом се суочавамо.
Свака генерација се суочава са променама. За неке, промена значи нешто као збуњеност: оно што је раније било само по себи очигледно, што је изгледало поуздано, постепено се распада или доводи у питање, често на веома радикалан начин, насилно. За друге, промена долази са другачијом врстом неизвесности: млади људи улазе у свет који се мења и не знају где ће их то одвести.
По правилу, сви очекујемо да у животу све буде добро, складно, мирно, без проблема, да се живот развија као што негована биљка расте из семена: мала клица под заклоном постепено достиже пуни цвет. Али из искуства знамо да то није случај. И прва слика која ми пада на памет је прича из Јеванђеља о томе како Христос хода по мору усред олује, а Петар покушава да Му приђе на таласима (Матеј 14,22-34).
Оставимо по страни историјски аспект приче. Шта се овде догодило, шта нам ово говори? Прво, Христос није смирио олују самом чињеницом свог присуства. И ово ми се чини важним, јер пречесто када нас ухвати олуја, била она мала или велика, склони смо да помислимо: олуја је избила, па Бог није ту, па нешто није у реду (обично са Богом , ређе – код нас). И друго, пошто Христос може бити усред олује и не бити поколебан, сломљен, уништен, то значи да је Он у тачки равнотеже. И у урагану, у вихору, у било којој олуји, тачка стабилности, тачка у којој се сударају све бесне силе елемената, међусобно се балансирајући, налази се у самој сржи урагана; и ту је Бог. Не на ивици, не тамо где би могао безбедно да слети док ми тонемо у море — Он је тамо где је ситуација најгора, где има највише беса, највише противљења.
Ако се даље присетимо приче, како је Петар ходао по води, видимо да је његов импулс био тачан. Петар је видео да је у животној опасности. Мали чамац у коме се налази може потонути, могу га разбити таласи, преврнути бесни ветар. И у средишту олује, видео је Господа у Његовом чудесном миру, и схватио да би, када би само могао да стигне до те тачке, и он био у самом центру олује — и то у исто време у неизрецивом миру. И био је спреман да напусти сигурност чамца, који је представљао заштиту од олује, иако крхку, али ипак заштиту (у њој су побегли други ученици) и изађе у олују. Није успео да стигне до Господа јер се сетио да би се могао удавити. Почео је да размишља о себи, о бури, о томе да још никада није ходао по таласима, окренуо се себи и више није могао да тежи Богу. Изгубио је сигурност чамца и није нашао пуну сигурност места где је био Господ.
И чини ми се да када размишљамо о себи у савременом свету (а, као што сам рекао, свет је модеран из генерације у генерацију, нема тренутка када свет није иста олуја, само се појављује у другачијем облачење сваке генерације), сви се суочавамо са истим проблемом: чамац представља неку заштиту, све около је бременито опасношћу, Господ је у центру олује и поставља се питање: да ли сам спреман да идем к Њему?
Један од проблема који видим – сада, можда јасније него у младости (можда са годинама осећате да је прошлост складнија и поузданија од садашњости), јесте то што изазов није прихваћен, већина људи би волела да нека неко други преузме позив. Верник, кад год се појави изазов или опасност или трагедија, обраћа се Богу и каже: „Заштити ме, у невољи сам!“ Члан друштва се обраћа моћницима и каже: „Ви сте дужни да ми обезбедите добро! Неко се окреће филозофији, неко делује појединачним поступцима.
Kаква год да су наша филозофска убеђења, ми смо послани у свет, стављени у овај свет, и кад год видимо његову несклад или ружноћу, наш посао је да завиримо у те појаве и поставимо себи питање: „Шта могу бити мој допринос томе да дам свет заиста хармоничан? Не условно хармоничан, не само пристојан, не само свет у коме се, уопште, може живети. Постоје тренуци када, да би се дошло до ситуације у којој је живот могућ, мора се проћи кроз наизглед немогуће тренутке, баш као што може бити неопходна операција, или како грмљавина чисти ваздух.
Чини ми се да нам савремени свет поставља двоструки изазов и у њега треба да завиримо, а не да покушавамо да скренемо поглед, а многи од нас би радије да не виде неке аспекте живота, јер ако не виде, углавном сте ослобођени одговорности . Најлакше је занемарити да људи гладују, да их прогањају, да људи пате по затворима и умиру по болницама. Ово је самообмана, али сви смо прилично срећни што смо преварени или смо склони самообмани, јер би било много згодније, много лакше живети, када бисте заборавили на све осим на оно што је добро у мом сопственом животу.
Од нас се тражи много више храбрости него што смо обично спремни да покажемо: веома је важно суочити се са трагедијом, пристати да прихватимо трагедију као да је рана у срцу. И постоји искушење да избегнемо рану претварајући бол у гнев, јер је бол, када нам је наметнут, прихваћен када му се подвргнемо, у извесном смислу пасивно стање. А љутња је моја сопствена реакција: могу да будем оштар, могу да се наљутим, могу да делујем – обично не много, и то свакако неће решити проблем, јер, како каже порука, људски бес не ствара праведност од Бога (Јаковљева 1:20). Али ипак је лако бити љут, а веома је тешко прихватити патњу. Највиши израз другог видим, на пример, у начину на који Христос прихвата своје страдање и распеће: као дар самога себе.
И друго: није довољно упознати догађаје, сагледати суштину ствари, прихватити патњу. Послани смо у овај свет да га променимо. И када кажем промена, мислим на многе начине на које се свет може променити, а најмање на политичко или друштвено реструктурирање. Прва ствар која мора да се деси је промена у нама самима која ће нам омогућити да будемо у хармонији – хармонији која се може преносити, ширити око нас.
Ово је, чини ми се, важније од сваке промене коју човек може да покуша да направи око себе на другачији начин. Kада Христос каже да је Царство Божије у нама (Лк. 17, 21), то значи да ако Бог не царује у нашим животима, ако немамо ум Божији, ни срце Божије, ни вољу Бог, а не поглед Божији, све, оно што ћемо покушати да направимо или створимо биће дисхармонично и донекле непотпуно. Не желим да кажем да је свако од нас у стању да све ово постигне у целини, али у мери у којој смо то постигли, шири се око нас хармонијом, лепотом, миром, љубављу и мења све око нас.
Зато треба да се запитамо колико смо способни да се храбро суочимо са стварима, а храброст увек укључује спремност да заборавимо себе и сагледамо прво ситуацију, а друго, потребе другог. Све док се фокусирамо на себе, наша храброст ће бити разбијена, јер ћемо се плашити за своје тело, за свој ум, за своје емоције, и никада нећемо моћи да ризикујемо све, чак ни живот и смрт. Ово питање морамо себи постављати стално, јер смо с времена на време плашљиви, кукавички, сумњамо. Поставља нам се питање, а ми га обилазимо и дајемо измичући одговор, јер је то лакше него дати директан одговор. Морамо нешто да урадимо и да мислимо: оволико ћу, остало – касније итд. И треба да се образујемо да бисмо постали ти људи који су послати да у свет донесу хармонију, лепоту, истину, љубав.
Из беседе – Изазов савремености
Превод редакција Чудо
Правмир.ру
