У Краљевини Југославији деловала су бројна родољубива друштва. После Првог светског рата било је много сиротиње, којој је требало помоћи. Касније дошло је до светске економске кризе. По либералној доктрини држава је била ноћни чувар, а све друго је обављала приватна иницијатива. Већа друштва су деловала на целој територији државе као Друштва Црвеног Крста, Коло Српских Сестара, Добротворне Задруге Српкиња, Лига против туберкулозе, Зимска помоћ, … . Председништво Црвеног Крста покушавало је образује општи Савез добротворних друштава. Сва приватна добротворна друштва сарађивала су при прикупљању прилога за поплављене 1926. За помоћ пострадалима од поплаве и других непогода до 31 децембра 1926. дали су прилоге Црвеном Крсту : Хумана и добротворна удружења 127.986,60 динара. Прилози спортских удружења били су 44.102 динара. Руске избеглице и њихове установе приложиле су 32.499, 10 динара. Краљ и краљица приложили су 1.200.000 динара. Заједно са прилогом државне власти укупно је било 18.822.028,30 динара. (1) Соколско друштво Дубровник је учествовало у акцији коју је организовао Црвени Крст маја 1925. Иницијативом Главног Одбора Подмладка Црвеног Крста у антитуберкулозној пропаганди учествовали су дубровачка друштва : 1) Старатељство за плућне болеснике, 2) подмладак друштва Црвеног Крста, 3) Лечничко удружење, 4) извидници, 5) подмладак сокола. Предузето је : 28 маја а) Асанирање три најнездравијих станова дубровачке сиротиње за спомен овог дана, б) дељење сапуна и четкица за чишћење зуба сиромашној деци Старатељства, ц) дељење и лепљење плаката по школама и у граду помоћу скаута; 29 маја а) Предавање по школама од месних лекара и наставника, б) излет подмладка у природу и сађење дрвећа; 30 маја а) поворка са агитационим натписима (подмладак сокола, подмладак друштва Црвеног Крста, Пчелице, Скаути), б) у театру предавање „О туберкулози у Дубровнику” (др. Орлић), уз здравствени филм „Не пљуј на тле”. Декламовање и певање (певао је подмладак Црвеног Крста Женске Учитељске школе); 31 маја дељење значки, продавање цвећа и радова Подмладка за оснивање бесплатног купатила за сиромашну децу. (2) Соколи су планирали изградњу Соколских здравствених домова. Сем помоћи оболелој браћи и сестрама планирали су да постану потпора и исходиште планинарства, летовања, скијања, … . Требало је летовати у природи коју већина соколског чланства није познавала. Истицали су : „То је наш смер, наша сврха код оснивања соколских здравствених домова. … да постепено сагради такве домове уз плави Јадран, … код лековитих извора Славоније, у шумовитој Босни, у историјској Шумадији, … Тада ће браћа и сестре с југа радо долазити на север а они са севера на југ, тада ћемо се међу собом боље упознавати а и упознати. …”.
Удружење резервних официра и ратника организовало је секције по школама и међу омладином. Преко прилога добрих људи секција Удружења је успела да набави и раздели поклоне : шумадијског одела за децу сиромашних ратника 70 пари, шумадијских опанака 200 пари, соколских одела за омладину 300 пари, морнаричких униформи 20 пари, ђачких торбица са посветом 200 комада и 100 комада албума Династије Карађорђевића. Удружење је набавило и раздало преко одбора 18.000 капа шајкача. Поклони су подељени приликом свечаности.
Југословенска лига против туберкулозе основана је 17 априла 1932. Први председник био је санитетски генерал др. Јордан Стајић. У 1939. у Управном одбору били су : председник др. Жарко М. Рувидић начелник санитетског одељења министарства војске и морнарице; подпредседник др. Стеван Сагадин, др. Анте Мудринић, др. Јоже Бохињец; секретари др. Боривоје Мих. Ђорђевић и др. Јездимир Студић; благајник Светолик Трајковић; чланови управе др. Милан Петровић, др. Радмило Јовановић, проф. Божидар Зечевић, проф. др. Јеврем Недељковић, Слободан Видаковић, Александар Андрејевић, Петар Цапуловић, др. Тодор Живановић, др. Роберт Нојбауер, др. Јелица Бресијанац, др. Франце Дебевец, др. Милош Ћирић, др. Прокопије Узелац, др. Рафо Фери, др. Гаврило Вујичић, др. Ђуро Орлић и др. Софија Плачкић. У Надзорном одбору били су : др. Сава Поповић и др. Милан Занковић. Лигу против туберкулозе организовали су и водили скоро сами лекари. Болесници и њихова родбина нису се одазивали и нису никако учествовали. Чланова Лиге било је до 5.000. У посланици коју је упутила краљица Марија учесницима II Југословенског конгреса против туберкулозе истакнуто је : „….Успеха у борби против овог великог народног зла може бити само, ако заједнички и сложно раде : државни и самоуправни органи и установе са удружењима и Лигама, као носиоци приватне иницијативе. Зато наша акција у борби против туберкулозе треба да буде општа, заједничка целог народа, свесног грађанства. …”. (5) Циљ Лиге био је да обавештава народ о опасности од туберкулозе, као и о начину чувања од ње. Да тражи туберкулозне болеснике и породице и да их упућује на благовремено лечење. Да се стара за подизање установа за лечење туберкулозних болесника и опоравак. Требало је подићи саветовалишта (диспанзере), лечилишта (санаторијуме), школе у природи, опоравилишта, болнице, … . Да помаже морално и материјално болеснике и њихове породице. Да ствара организације за борбу против туберкулозе и да их помаже. Да подстиче и награђује сваки научни и социјални рад о туберкулози. Да приређује сваке године „Дане против туберкулозе” на својој територији.
Деловала су и мања удружења ограничена на поједине градове и околину. О раду друштава извештавала је штампа. У Београду је било преко 600 хуманих и добротворних удружења. У књизи Николе П. Којаковића „Туберкулоза у Југославији” истакнуто је : „Скоро сваке недеље на улицама са касицама сакупљају прилоге, и грађани дају свима. Даје се без размишљања свима подједнако, … ”. Рад друштава је био значајан јер је у Југославији постојало само 43 антитуберкулозна диспанзера. На пример у Зетској бановини били су диспанзери само у Дубровнику, Пећи, Херцег Новом, Пљевљима и Колашину.
У чланку „Помозите Друштво „Мајке Јевросиме” у часопису „Народна Одбрана” из Београда од 7 јануара 1928. позвали су своје читаоце да помогну рад друштва. Друштво је подизало Дом код Остружнице на Сави за мушку незбринуту децу.
Хумано друштво „Браца Брана” прославило је своју славу Оцеве, 5 јануара 1941. у друштвеном локалу, у кафани „Марисављевић” у Сарајевској улици број 16. Том приликом оденуло је на својој слави тринаесторо сиромашне деце из основних школа. Слави су присуствовали многи чланови друштва и гости. Сечење славског колача обавио је прота Гвозден Видојевић заједно са председником друштва Лазаром Симовићем и домаћином славе Миланом Радивојевићем. Прота Видојевић у свом говору истакао је хумани рад друштва и пожелео да оно настави на збрињавању сиромашне деце. Председник друштва Симовић изнео је у кратким цртама рад у току петнаест година постојања друштва. Друштво је оденуло тринаесторо сиромашне деце ( ученика и ученица) из разних школа Београда, које су упутили управитељи на захтев друштва. Деци је приређен ручак и подељени пакетићи са оделима и кесице са бонбонама. Ранијих година је друштво одевало по тридесет. Домаћин славе био је Милан Радичевић, кафеџија.
Хумано друштво „Стадион” основано у кафани као и већина хуманитарних друштава, прославило је врло скромно у „Прокопу” у кафани „Стадион” у улици Франше д Епереа своју славу Оцеве. Том приликом друштво је обукло 15 дечака и девојчица. Људи који су сваког дана остављали у малу лимену касу по неки динар, делили су деци одела, чарапе, капе, зимске капуте. На крају приређена је мала закуска. Једна мала девојчица се захвалила у име свих захвалила члановима друштва на очинској бризи за сиротињу. У ресторану Ратничког дома на Оцеве хумано друштво „Микша” оденуло је четрдесеторо деце. На десетогодишњицу друштва и због кризе друштво је оденуло и 4-5 деце ван школе, деце пуких сиромаха. Сиромашни ђаци основних школа на Булбудеру и Карабурми, добили су целокупно одело … и кесицу слаткиша. После ручка гледали су филм у биоскопу. Хумано друштво „Микша” за десет година свог рада на помагању сиромашнима оденуло је преко 250 деце. Друштво чији су чланови били угледни грађанин Београда, није имало своје славе, ни расхода, радили су скромно, анонимно и у тишини, а на својим приредбама „Микшиним вечерима” сваки члан друштва сносио је своје трошкове. Друштво је ширило своју делатност. Основани су фондови који су носили имена помрлих чланова „Микше” пријатеља Михаила Јовановића – Микше, инжињера министарства пошта и телеграфа : инж. Станоја Станојевића-Ђака, шефа Општинске лабораторије; Ахмета Хаиџалиагића-Аџије, новинара; Владе Грујичића, вицедиректора Народне банке; Мијата Мијатовића, адвоката; Живојина Димитријевића, шега Т.Т. Секције; Хранислава Ковачевића-Бурка, правног референта министарства грађевина; Радомира Пашића-Баје, начелника министарства правде; Владете Крстића-Кашкана, инспектора министарства пошта и телеграфа; инж. Проке Бајића, овлашћеног инжињера и Станоја-Сташе Јанковића, старешине среског суда. Друштво је чланове и пријатеље обавестило о оснивању фондова и упутило им чек како би убудуће оденуло што већи број сиромашне деце. (10) У школама су деловали фондови. Фонд сиромашних ђака при основној школи „Змај Јован Јовановић” у Босанској улици у Београду оденуо је 80 сиромашних основаца на прослави Оцева. Фонд је био основан око 1931. и сваке године је на Оцеве одевао сиромашну децу. Од свог постанка Фонд је оденуо преко 1.000 сиромашне деце. Фонд је водио Гавра Николић и секретар Радомир Цигарчић. Они су имали велике заслуге за хумани рад у том крају Београда.
По извештају Државне женске реалне гимназије у Београду за школску 1938-39 годину чланице Подмладка Црвеног Крста у току целе школске године су помагале своје сиромашне другарице новцем, школским прибором, половним оделом и обућом. Чланице су прикупиле између себе половна одела и обуће и послале Дечјем обданишту Богдај у Битољу. Преко Главног одбора Црвеног Крста послале су Чехословачкој 500 динара као свој прилог за избеглице из Судетске области. За школску кухињу доносиле су прилоге у намирницама, поред новчане помоћи коју су њихови родитељи давали сваког месеца. Подмладак је са 2.000 динара помогао оболелу чланицу којој је било потребно санаториумско лечење. Уз сарадњу школског лекара Радмиле Ђорђевић и помоћу Београдског обласног одбора Црвеног Крста подмладак је организовао летовалиште у Старом Граду на острву Хвару за 31 чланицу у јулу 1938. Обласни одбор дао је летовалишту 2.000 динара постеље и посуђа и помагао у припреми зграде летовалишта. Фонд сиромашних ученица гимназије дао је као помоћ 4.000 динара за летовање сиромашних ученица. Имућне ученице уплатиле су пуну таксу, а сиромашне су ишле потпуно бесплатно или уз делимичну уплату. Летовале су месец дана и ученице су се опоравиле. За опоравак и летовање сиромашних ученица тег лета била је одређена половина целокупног чланског улога те школске године. Све уписане ученице гимназије биле су чланице подмладка њих 1.172. Чланарина је била 4.688 динара.
Са хуманим друштвима сарађивала су друштва Савеза Сокола. Соколи су учествовали и у акцијама Зимске помоћи. На Бадњи дан, 1941, у Соколском дому Београд IV на Бановом Брду, оденуло је хумано друштво „Осећање” двадесеторо деце. Том приликом друштво је одржало своју годишњу скупштину и прогласило крсну славу. Друштво је основао Виктор Комесаровић, машиновођа Речне пловидбе. Чланови друштва су највећим делом били бродари и машински радници са Чукарице. Од својих чланова друштво није могло да тражи велику чланарину. Свако је давао колико је могао. Друштво је ипак сваке године одевало по двадесеторо деце. Председник друштва Виктор Комесаровић лично је обилазио најсиромашније породице на Чукарици и вршио избор. У чланку у листу „Политика” између осталог, констатовано је : „Одела за децу шила је потпуно бесплатно вредна чланица друштва гђа Слађановић која је у највећој мери заслужна за ово мало и непознато хумано друштво.” У Соколском дому Београд IV прво је одржана кратка скупштина друштва „Осећање”, после скупштине слава и затим делење топлих и нових зимских одела сиромашној деци. Одевању сиромашних малишана присуствовали су сви чланови друштва и родитељи деце који су одевени. Слави друштва присуствовали су чланови Соколског друштва на челу са старешином лекаром др. Миодрагом Стевановићем. Хуманитарна друштва помагала су и соколска друштва. За сиромашне соколе друштва Београд III дали су прилоге : Добра Богдановић 100 динара; др. Воја Станисављевић 50; Ђорђе Прокић 100, Александар Недељковић 50 и Хумано друштво „Племенита душа дечја нада” 90 динара.
Хумано друштво „Племенита душа дечје наде” основано је 1928. године. Прославило је своју славу Оцеве у кафани „Лазаревац” (Балканска 48) и том приликом оденуло педесеторо најсиромашније деце из Београда и Земуна. Деца су добила комплетну одећу и обућу : одела или хаљинице, капе, ципеле и чарапе. Приређен им је ручак. Славски обред обавио је прота Влада Стаменковић из Вознесенске цркве, а домаћин славе био је председник Тома Карамић, који се на челу друштва налазио 7 година. Друштво је примило добровољни прилог од краља. У управи друштва поред председника били су подпредседници трговци Анатолије Јовановић и Нино Степановић; благајник Марко Коларевић, трговац; секретари Љубисав Јекић, службеник Канцеларије краљевских ордена и Гроздимир Марић, чиновник Градског поглаварства. Хумано друштво „Голих” прославило је оцеве у кафани „Бели лабуд” на Смедеревском ђерму. У кафани основало је 1925. неколико занатлија из краја хумано друштво „Голих”. Када су се нашли при доминама или сансу, чланови су дали нешто новца у друштвену касицу. Тим новцем су облачили сиромашну децу основних школа „Филип Вишњић” и „Војислав Илић”. Од свог постанка друштво је оденуло преко тристотине сиромашне деце. Друштво је 1941. оденуло дванаесторо деце тих школа. Деца су била почашћена доручком.
Безимено друштво, без председника и управе, у Панчеву, оденуло је петнаесторо сиромашне деце. Чланови друштва били су државни чиновници. Они су у једном локалу у који су долазили повремено, 1940. ставили лимену кутију. Од Божића су стављали понеки динар. Кад су отворили нашли су новац за петнаест пари одела, обуће и чарапа. На Бадњи дан чланови друштва обукли су и задржали на ручку својих петнаест малих гостију. Деца су добила топла шајкана одела, дубоке зимске ципелице, ђачке капе и вунене чарапе. У чланку у листу „Политика” истакли су Сви знају да су чиновничке плате мале. Али од њих смо ипак могли да одвојимо макар толико да се дечица која ништа немају обрадују за празнике. Скромно и без галаме хтели смо да пружимо пример нашим многобројним богатим суграђанима, да кад се нешто хоће може да се учини.
Са своје стране и Београдска општина је помагала рад хуманих друштава. О Друштву за заштиту девојака извештавано је у „Београдским општинским новинама”, часопису за комунално-социјални, привредни и културни живот Београда. Друштво за заштиту девојака било је основано 1924. Председница Друштва за заштиту девојака била је Перса В. Вукићевић. Од почетка рада друштва Београдска општина давала је већу помоћ. Уступила им је за дом бесплатно општинску зграду у Звечанској улици. У тој згради друштво је провело 4 године. Када је зграда преправљена за гимназију, општина је уступила друштву за њихов дом своју зграду у улици Краљице Марије број 64. Дом је имао 14 одељења и то : 6 соба за становање, учионицу, радионицу за шивење, ткаоницу, трпезарију, амбуланту, канцеларију, собу за секретара и кухињу. У собама је било 36 постеља. Када је госпођа Ђуричић делила хаљине питомицама, било је у дому 32 питомице, а касније је дом примио још 4 питомице. Општина је друштву давала годишњу субвенцију око 15.000 динара, слала преко лета девојчице из дома на летовање, осигуравала је бесплатно лечење у својим санитетским установама и давало огрев дому друштва. Друштво је примало у дом девојчице за које није било никога да се брине о њима. Друштво се старало о здрављу, исхрани и васпитању својих питомица. При пријему у дом свака девојчица је била прегледана од лекара. Свака је имала засебну постељу. Све кућне послове у дому обављале су питомице под надзором управитељице. У дому су били одржавани домаћички течајеви. Питомице су на крају течаја полагале испит пред изаслаником министарства просвете. Питомице које су добро завршиле течај биле су смештене у добре породице као домаћице. Сем послова домаћинства, питомице су радиле и у радионицама за ручне радове под надзором учитељице. Ткале су у дому на два разбоја све постељно и столно рубље, које је могло и да се продаје. Питомицама су држана предавања у дому, вођене су на предавања и поучне филмове на Коларчевом универзитету, на приредбе, у музеје, … . Друштво је до 1940 удомило око 50 девојака. Женска занатска школа Дома ученица била је укинута 1947. на основу Одлуке Министарства индустрије НРС, од 9 септембра 1947, којом су укинуте све женске занатске школе у Београду.
На РТС репризира се филм „Општинско дете” у коме су се карикирала добротворна брига за убоге и незбринуту децу пре Другог светског рата. Иако је филм рађен ослањајући се на Нушића, послужио је исмевању бриге о деци и рада свих предратних хуманих друштава, пошто гледаоци у доба једноумља нису могли да виде стваран рад и жртве тих друштава. По подацима у књизи Николе П. Којаковића „Туберкулоза у Југославији” из 1939. само у Београду, вароши од 300.000 становника било је преко 600 хуманих и добротворних удружења. У својој књизи истакао је : „… скоро сваке недеље на улицама са касицама сакупљају прилоге, и грађани дају свима. Даје се без размишљања свима подједнако, а нису све сврхе и потребе једнако важне и велике.”
У Краљевини Југославији деловала су бројна добротворна и хумана друштва. После Првог светског рата било је много сиротиње, којој је требало помоћи. Касније је дошло до светске економске кризе, па је било много незапослених. По либералној доктрини држава је била ноћни чувар, а све друго је обављала приватна иницијатива. Већа друштва су деловала на целој територији државе, а већина је била мала, основана у кафани и деловала је у локалној средини. Њихово чланство углавном је било сиромашно. Друштва и школе које су организовале летовања сем социјалне компоненте, тежиле су да се људи из разних крајева упознају и зближе. Ни сама друштва нису имала много новца. Сарађивали су са месним соколским друштвима. Штампа је подржавала активности добротворних удружења. У штампи су понеки пут критиковани богаташи што не помажу више сиротињу. Само у Београду било је преко 600 хуманих и добротворних удружења. Београдска општина помагала је рад појединих добротворних друштава. После Другог светског рата од предратних друштава од власти дозвољен је рад само друштва Црвеног Крста.
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
