Чудно је како нас тек смрт блиске нам особе подсети да смо и ми смртни. До тада не размишљамо о исходу свог живота. Нисмо свесни да од када се родимо од тог тренутка ми умиремо. Свакодневно јуримо да завршимо неке обавезе, планирамо нешто, и при том некако мислимо да смо ми ти који имамо контролу.
Није баш тако. Ми имамо слободу да искористимо живот на најбољи могући начин. Требамо живети са дечијом радошћу, осмех на лице, и буди захвалан на оном што имаш. Воли људе који су у твојој близини док си са њима јер никада не знамо дан и час када ће наступити смрт.
Да постанемо достојни потомци наших предака и да нас се наша деца са поносом и радошћу сећају. Када спомену наше име да се имају сетити много лепих тренутака које су провели са нама и који су им се урезали у сећање. Дајте својој деци себе, то им је најпотребније. Скупи поклони увек заврше на некој полици да скупљају прашину. Како рече наш драги Душко Радовић:„Има родитеља који својој деци нису дали ништа осим новца“.
Потрудимо се да ми не будимо ти и такви родитељи. Љубав је најбољи васпитач за свако дете.
