Ја сам ********* ******. Долазим из ********, имам тридесет и шест година. Ожењен сам, отац сам двоје деце. У проблему са зависношћу сам неких петнаест година и у Заједници сам два месеца.
Поделио бих своје сведочанство са вама. Рано детињство, неких првих десет година свог живота проводим породично, у некој хармонији, нормалној. Нека радничка класа, значи, одмори, летовања сваке године. Тако све до десете године.
После, када сам кренуо у средњу школу, почињем да одлазим на утакмице, пошто сам био велики навијач Црвене звезде. Буквално сам био опчињен. Тих година, `90-их, Звезда је била првак Европе и света. Неки мој дечачки сан је почео да се остварује, клуб за који навијам је постао најбољи у Европи, у свету. То је за мене, као дете, било нешто фасцинантно. Одлазим на Звездине утакмице и ту креће неки први мој додир са лаким дрогама, са тродонима, са травом.
Почињем да будем опчињен, фасциниран трибином, а не играчима због којих сам, ето, почео да одлазим на утакмице. Нисам више имао никаква запажања што се тиче фудбала, него, ето, око тог навијања и тако неких небитних ствари. Тако улазим у тај свет лаких дрога. У средњој школи то почиње да буде стандардно, на утакмици би периодично одлазио и узимао траву, тродоне и тако. Почео сам и у школи сваки дан да конзумирам.
Онда долази `99. година, бомбардовање, где стицајем околности, сви смо тада били по склоништима, упознајем једног од мало јачих, или већих дилера, како би рекао. У та нека три и по месеца, колико је трајало бомбардовање, остварили смо близак контакт. Он је почео да ми нуди да радимо, да зарадимо неки новац. Ја сам ушао у то, имао сам то друштво с којим сам ишао на утакмице и почели смо да радимо. Ја би узимао већу количину хероина и расподељивао би на делове, на те пакете и радили би, продавали би то. То је тако функционисало неко време. Ал`, сваки пут кад би ја донео робу, ми би пробали то, да видимо шта је, како је. И тако смо, богами, почели да улазимо у проблем.
Више није била битна зарада. Тај неки део дроге што нам је остајао од продаје више нисмо продавали, узимали новац, него смо узимали за наше потребе и дрогирали се. Тако неке три-четири године. Цело то време имао сам неко покриће, нон-стоп сам радио, био сам запослен, мењао сам послове, тако у кући то није било толко приметно. Ал`, кроз неко време, почео сам да спавам преко дана. Ноћу би одлазио, пошто сам имао тако неке послове где сам радио ноћу, а дању био слободан. И то се није примећивало неки период. Али, онда су почели кући да примећују да се нешто дешава са мном, да сам незаинтересован, да код куће само, ето, што преспавам, иначе ништа више сем тога. Почели су, већ и да ми проналазе и дрогу и оружије. Онда сам буквално отворио карте и рекао да сам у проблему. А и то, сво то насиље, све се то чуло. И онда одлучујем да одем на клинику да се лечим.
Ту сам ишао на неке депо-инекције, тридесет дана сам имао као неке блокаторе у себи. Нон-стоп сам манипулисао са свима тамо где сам ишао на те разговоре, да као мени то помаже. Уствари би апстинирао по тридесет дана, чекао би кад ће то да истекне, да би могао да наставим са дрогирањем. На месец дана сам одлазио на те инекције и као било је добро. Међутим, ето, ја сам узимао јадном месечно. Онда долази на ред женидба. Оженио сам се и опет сам био у некој апстиненцији. Али сам и онда исто, с времена на време узимао. То ме је пратило цео брак, стајање, устајање, стајање. Сестра је доста упућена у веру и разговарала је са својим духовником. Он јој је препоручио Заједницу Земља живих, да је то једина институција где бих могао да помогнем сам себи. Све пре тога, шта год сам пробавао, свуда су радили на мени, и ти психолози и педагози. Једино решење, где би ја могао на себи да радим, је била Заједница Земља живих.
У Заједницу сам први пут ушао 2013. године и у почетку ми је било тешко. Нисам видео смисао ничега око себе, свих тих неких обавеза, испуњавања личних обавеза. Значи, буквално ништа ми није имало смисао. Кроз нека два месеца Заједнице почеле су да ми се враћају емоције, неке које сам у себи толко потиснуо. Пре тога сам био толко празан, себичан, ништа нисам увиђао око себе. Буквално ми до себе самог више није било стало, размишљао сам на тренутке да се убијем и да побегнем од свега тога. Ал` тако, кроз приче са сестром и свима, она ми је објаснила да би, тек то било себично, да само себе гледам.
Кренуо сам да се борим и почео сам да размишљам да је Божија воља да дођем у Заједницу, да ме Бог овде ставио, да могу одавде, из ове перспективе, са ове дистанце да видим свој живот. Јер, напољу никако нисам могао да приметим, ни да видим око себе, значи, ни људе који су ми драги, ни било шта. И после нека четири месеца, толико сам се натоварио неким емоцијама да сам, буквално, без икаквог разлога, без икакве неке велике потешкоће, спаковао стври и отишао из Заједнице.
И наредних годину дана сам био добар. Али, онда опет креће рецидив, апстиненција, рецидив, апстиненција. Опет сам мислио, као што сам и цело време свиг дрогирања мислио, да ја то држим под контролом, да ћу ја то моћи кад год хоћу да оставим. Мислио сам да ја све то држим у рукама и да буквално манипулишем свима око себе, да цео тај ланац ја некако затварам. Почео сам да тонем опет у манипулацију и лаж.
Почело је да ми не буде добро. Кад би остао сам, буквално сам плакао. Сузе су ми саме ишле, толко се више нисам осећао добро, јер све знам шта сам прошао, шта је било и опет сам кренуо да се враћам у то, почео сам опет по старом. Буквално, све исто. Не у толкој количини, али психички је то толко почело да утиче на мене, да сам буквално био депресиван, расејан. Посадио сам моје и објаснио им све. Имао сам избор, могао сам да одем на неку клинику, ил било где. Донео сам одлуку да опет уђем у Заједницу Земља живих. Јер, тих четири месеца што сам био јесте мало, ал` ми је помогло да се окренем и сагледам све око себе и да кренем нормално да живим. Буквално, ето, то ми је била једина опција у глави, да дођем овде и да покушам да спасим свој живот и и да кренем даље.
Ето, толико. Хвала вам.
ИЗВОР: Архива „Земље живих“
Опремио: Давор Сантрач
Објављено: 27.04.2022.
