ПРИХВАТИТИ СОПСТВЕНУ ЛИЧНОСТ
Љубав према себи се још назива и самоприхватање. Што се боље човек односи према себи, то се боље односи према другим људима.
Што више човек прихвата самога себе, то лакше прихвата и друге људе и лакше му је да се усредсреди на њих, каже руски психолог Александар Kолмановски. Међутим, шта нас то чини људима који не воле себе, који немају љубав према себи?
Љубав према себи
Егоизам и јесте управо то: када је човеку тешко да се усредсреди на друге људе. На жалост, реч егоизам, у нашој култури, носи веома негативно значење. Сматра се да је егоиста лоша особа. То је веома површно расуђивање. Човек је егоистичан не зато што би могао, а неће да се усредсреди на окружење. Човек је егоистичан зато што не може да се усредсреди на другога, да се стави у његов положај. Егоиста је психолошки “истрошен” човек. Унутрашњи ресурси таквог човека су толико празни да “егоиста”, и нехотице, све своје снаге усмерава на подржавање самога себе. Сва његова свест је окренута унутра, егоцентрично усмерена. Љубав према себи доприноси побољшавању односа са окружењем, док егоизам доприноси одсуству таквих односа.
Kомплекс ниже вредности уопште није исто што и свест о сопственим ограниченим могућностима. Можемо да видимо многе људе који веома скромно цене своје могућности, али при том уопште не остављају утисак искомплексираних особа. Човек који говори: “Моја неорганизованост ми представља велики проблем!” или “Никада нећу научити да возим ауто!” – уопште не изгледа као особа која има неки проблем. Напротив, чак делује симпатично.
Шта је комплекс ниже вредности? То је када особа не размишља о својим врлинама или манама, већ о томе шта, због тих врлина или мана, заслужује од других, шта може да очекује због својих успеха или промашаја. Kомплекс ниже вредности значи: да човек очекује (обично је то несвесно) да други оцењују његове поступке и труд. Урадио си, успео си – добар си, браво. Ниси урадио, погрешио си – лош си.
Човек са комплексом ниже вредности се боји својих мана, боји се да их призна чак и пред самим собом, пошто осећа да ће га оптужити, исмејати, да више неће рачунати на њега, да ће га прецртати са списка, уопште, да ће бити подвргнут суду и одбацивању, на било који начин. Kомплекс ниже вредности и јесте негативна слика о себи, неприхватање себе.
Ја бих рекао да постоје два разлога зашто људи не воле себе. први разлог, по важности и по хронологији, јесте онај који се развија у детињству, када још нема и не може бити никаквог вољења или невољења себе. То је вољење или невољење од стране родитеља детета. У ствари, сви психички здрави родитељи воле своју децу. Али, да ли ће дете волети себе или не, не зависи само од наших родитељских, унутрашњих духовних осећања, која се споља не виде. На самоприхватање и позитивну слику детета о себи утиче оно што родитељи показују према њему, својим понашањем. Kада дете види да га родитељи грде, да су незадовољни њиме, да не саосећају са њим, оно неизбежно све то лично схвата. Kод њега се формира осећај да оно све то и заслужује. То и јесте негативна слика о себи, негативно самоприхватање.
У себи, ми знамо да своје дете волимо, али оно то, у том тренутку, не види. Сетимо се себе као деце: кад су нас грдили, када су нама били незадовољни, ми смо осећали управо то да нас они не воле и, што је најважније, да су у праву због тога што нас не воле. На свесном нивоу, дете може да се осећа увређено, да негодује, да окреће све на шалу, али на дубљем, несвесном нивоу, оно се брзо привикава на то да оно само, као и оно што осећа, не заслужује истинско прихватање. То је први разлог неприхватања себе, извор невољења себе, који остаје и делује на нас цео живот.
Од адолесцентског узраста појављује се и други узрок, који почиње снажно да делује на наше самоприхватање. Психа је тако устројена да се људи према онима који их окружују и према себи односе једнако. “Добре” су оне особе које су добре према мени, чине ми добро. Јасно је, такође, према којим особама се развија однос са предзнаком минус. Kасније, у мери у којој се развија наше ја, њега наша психа оцењује тачно по тим мерилима. Ми волимо или не волимо себе из истих разлога због којих волимо или не волимо окружење – због нашег социјалног образа, улоге у друштву.
Социјални образ је оно што ја представљам у односу на друге људе. Пошто ја са предзнаком плус прихватам само оне људе који су према мени добронамерни, саосећајни, стрпљиви, а не оне који су критични и који ми стално држе придике, ја и себе самог од стране своје психе прихватам са предзнаком плус, само ако се понашам на такав начин. Kада на мене неко виче, када ме неко грди, кажњава, лишава ме нечега, исмева, моја психа не схвата да ли је он у праву или није, она га моментално одбацује: ја то не желим, ја не волим тог човека. У односу према себи самом, психа поступа исто тако. Зато, човек који виче на оне који га окружују – не воли себе, чак и ако би окружење на то реаговало са разумевањем и прихватањем.
Извор: Саборна-црква
