Ослободите ми сунце, и баците све копрене маглене кроз свитања набусита, и пламен нек живот буде, нек се животом зове.
Под јастуком ми оставите трагове разбарушених снова, такви су најлепши, јер жице покидане тад не постоје, стргнуте су са калема младица, жиле им расуте слободно расту.
Разбарушите пролећа, лета, зиме и све јесени ране, животом накитите све дуње чије мирисе чекате.
Кад живе, лепше миришу, и поглед небу дижу док опојом лице смехом цртају.
Ослободите ми сунце ,и кад мајка дете на извор води, увек да пожели наново да се роди, животом да се мије.
Не дирајте ми море, ни планину, ни камен што се разбити не да, ни сутра што га зовем, ни венчиће на коси од различака сакупљених, ни маслачке моје расуте по влатима орошене траве.
Ту сам их оставила, зебњама нахрањене у чекањима силовитим, сунцем дочеканим.
Ослободите ми сунце, мајка ми га даровала у музеју носталгије сачувала и још га носим у недрима мирује, и сваком тугом увек се римује.